The handbook of psychodrama
Edited by Marcia Karp, Paul Holmes and Kate Bradshow
PART I, chapter 4- The warm up
Susie Taylor

Zagrevanje

Apstrakt:
U uvodnom delu izloženo je Morenovo shvatanje procesa zagrevanja. Zatim sledi razmatranje o načinima zagrevanja direktora i grupe. Poslednji deo izlaganja bavi se primerima zagrevanja iz terapijske prakse.
Najbitnije je odmah na početku istaći da zagrevanje treba posmatrati kao proces a ne kao tehniku.

1.Morenovo shvatanje zagrevanja
Po Morenovoj teoriji spontanosti dečijeg razvitka, prva suštinska manifestacija spontanosti kod čoveka je zagrevanje novorođenčeta za novo okruženje u kojem se posle rođenja našlo. Moreno spontanost definiše kao novo reagovanje na staru situaciju odnosno kao adekvatno reagovanje na novu situaciju. Veza između spontanosti i procesa zagrevanja ogleda se u sposobnosti što kompletnijeg angažovanja osobe oko rešavanja različitih zadataka.
To angažovanje kod na pr. atletičara podrazumeva zagrevanje mišića pre fizičke aktivnosti koje, ukoliko se ne dogodi otvara mogućnost ne samo fizičke već i „psihičke povrede“ upravo zbog toga što nije postignut optimalni nivo spontanosti („S“ nivo po Morenu).

Fizički i mentalni starteri
Fizički starteri prisutni su kod osobe od samog momenta rođenja (a možda i ranije). To su telesne aktivnosti poput sisanja (zagrevanje novorođenčeta za hranu), hoda, mirisa itd. Oni su važni tokom čitavog života.
Mentalni (psihički) starteri počinju da se razvijaju onog momenta kada dete počinje da pravi razliku između sebe i okoline. S obzirom da okolinu sačinjavaju i predmeti i ljudi, te startere možemo smatrati i interpersonalnim. Na mentalne startere utiču psihološki okidači (fantazije, snovi, aspiracije) i socijalni okidači (socijalne norme, grupni pritisci, socijalni status, moralne i etičke norme itd.). 
Moreno takođe razmatra i postojanje socijalnih i psihohemijskih startera. Socijalni strateri odgovaraju onome što je Kiper (Kipper, 1986) označio kao sociokulturne startere. Psihohemijski pokretači (starteri) odnose se na supstance koje se koriste da bi povećale zagrejanost pojedinaca- to su droge, alkohol, kafa itd. S obzirom da ovi starteri nekad ne izazivaju pozitivan efekat, zagrevanje u tim slučajevima ne rezultira pozitivnim ishodom.
Ovi pokretači mogu biti samoinicirani od strane protagoniste ili aktivirani od strane neke druge osobe, poput direktora na pr. Zato ih Kiper deli na spoljašnje i unutrašnje stimulacije (odnosno pokretače, startere po Morenu).
Korisno je imati u vidu i Morenovu analogiju novorođenčeta sa protagonistom gde u samom činu rođenja dete/protagonista koristi svoje psihičke pokretače ali takođe ima potrebu i za psihičkim pokretačima majke, babice/ pomoćnog ega koji omogućavaju da se sam čin rođenja odigra do kraja. To znači da naši psihički pokretači nekad nisu dovoljni za adekvatno reagovanje na situaciju. Zato je od vitalnog značaja za čitavu grupu (u ovoj analogiji-majku, babicu, doktora) upravo proces zagrevanja, jer će pomoću njega svaki pojedinac ostvariti maksimalni nivo spontanosti koji je neophodan za učestvovanje u činu rođenja/pojavu protagoniste, pomoćnog ega itd. 

Zone
Koncept zona po Morenu ima ulogu fizičkih pokretača kod zagrevanja.To su vizuelna, nazalna zona, zona usta itd. Zone služe kao somatska ekspresija procesa zagrevanja za neku spontanu radnju.
Koncept zone možemo pojasniti na primeru čina dojenja bebe. Zagrevanje za ovaj čin ima fokus na zoni usta. Tu zonu sačinjava oblast u kojoj se nalaze bebina usta, bradavica majčine dojke, mleko i vazduh između njih. Kad god te komponente dođu u fokus, zona usta kod bebe se aktivira.
Različite zone se mogu istovremeno aktivirati ili zajedno funkcionisati (poput zone usta i grla) ali mogu i isključivati jedna drugu. Sa odrastanjem smo sve više u stanju da zagrevamo sve veće oblasti tela i tako uključujemo sve više zona.
Moreno čin dojenja opisuje kao dvostruko zagrevanje majke i deteta sa jednim ciljem a to je zadovoljenje detetove gladi. U tom  procesu se uporedo pokreću i fizička i psihička sposobnost prilagođavanja a kod majke i deteta se aktiviraju različiti setovi fizičkih pokretača potrebnih za čin dojenja.
Isto se dešava i u odnosu direktor-protagonista. Oni se prilagođavaju jedan drugom da bi postigli isti cilj. Majka/direktor trebalo bi da je prilagodljivija nego dete/protagonista, s obzirom da poseduje i fizičke i psihičke pokretače i da ima razvijeniji identitet.
„Ovo ko-biće, ko-akcija, ko-iskustvo koje u primarnoj fazi predstavlja detetovu vezu sa stvarima i osobama oko njega, jeste odlika „matriksa“ njegovog budućeg identiteta. Taj „matriks“ je osnova koja je postavljena za prvo emocionalno učenje deteta.“
                                Moreno 1946:61
Morenovo shvatanje zagrevanja je mnogo sveobuhvatnije od pojednostavljene ideje zagrevanja kao psihodramatskog metoda po kojoj se zagrevanje koristi da poveća nivo spontanosti, pojača poverenje i koheziju unutar grupe i omogući pojavljivanje protagoniste. Šire razumevanje koncepta zagrevanja može obogatiti naše korišćenje ovog procesa u psihodramatskoj seansi.
Veoma je važno pravilno razumeti vezu između spontanosti i proocesa zagrevanja. Naime, ukoliko direktor, grupa, protagonista ili pomoćni ego nisu dostigli svoj maksimalni nivo spontanosti, zadatak koji su na sebe preuzeli neće moći u potpunosti da izvrše a kreativnost će biti minimalna.

Od periferije ka centru 
Za razumevanje Morenovog koncepta zagrevanja najvažnija je svest o tome da je svakoj akciji koju preduzimamo uvek prethodilo neko zagrevanje. Zato kažemo da se proces zagrevanja u grupi nastavlja i posle faze zagrevanja. Postavljanje scene na pr. kod protagoniste pokrenuće i fizičke i psihičke startere. Zagrevanje se ne završava u trenutku kad počinje drama, ono se nastavlja tokom čitave seanse, kad god je neophodno da se protagonista zagreje.
Taj proces zagrevanja se koristi ukoliko se krećemo od periferije ka centru/jezgru problema ili teme na kojoj protagonista radi.(Zerka Moreno je ustanovila pravilo kretanja zagrevanja od periferije ka centru). Direktor ne počinje sa najtraumatičnijim događajem u životu protagoniste. Počinje se od najpovršnijeg nivoa i sam pacijent diktira tempo kojim se kreće ka jezgru. Direktorova veština se ogleda u konstruisanju scena i izboru osoba i objekata potrebnih za protagonistino zagrevanje.
Ovo se ogleda i u samoj strukturi scene koju je Moreno koristio u svom Pozorištu u Beaconu. Ona se sastoji iz tri koncentrična kruga koji se izdižu ka vrhu. Protgonista se, krećući se tokom svog rada ka jezgru problema i fizički kretao ka centru pozornice.

 

 

 

        skorašnja                         daleka prošlost                          sadašnjost
        prošlost
                        Ovu sliku koristi i Elejn Goldman (Elaine Goldman) u svom objašnjenju psihodramatskog metoda.
Ako direktor pokuša da preskoči neki od ovih nivoa u zagrevanju opašće i spontanost i emocionalna zagrejanost protagoniste.

Specijalne tehnike zagrevanja
Struktuirana zagrevanja nisu deo izvornog, Morenovog stanovišta o procesu zagrevanja. On je smatrao da članovi grupe već dolaze zagrejani na grupu i da se iz tog njihovog zagrevanja koje prerasta u akciju prirodno pojavljuje protagonista. Struktuirana zagrevanja uveo je Džejms Saks (James Sacks). Ona su preuzeta iz pozorišne tehnike koja je korišćena među glumcima.

2.Zagrevanje direktora i grupe

Zagrevanje direktora
Direktorovo zagrevanje je njegova priprema za vođenje grupe. On treba da razvija sopstvenu spontanost i da razmotri očekivanja koja ima u odnosu na sebe i grupu. Pre dolaska na grupu direktor mora da se na konstruktivan način pozabavi sopstvenom anksioznošću i strahom. To će omogućiti čitavoj grupi da uveća nivo svoje spontanosti.
Proces zagrevanja možemo posmatrati sa 4 aspekta i to kao:
      1.Direktorovo zagrevanje za vođenje grupe (za ulogu vođe)
   2.Direktorovo zagrevanje pre ulaska na grupu
   3.Zagrevanje grupe
   4.Zagrevanje protagoniste

1.    Direktorovo zagrevanje za vođenje grupe (za ulogu vođe)
Ovo je veoma važno zagrevanje jer ukoliko direktor nije dovoljno zagrejan za svoju ulogu onda neće imati optimalni nivo spontanosti koji je neophodan za kvalitetan rad. Najbitnija komponenta kod ovog zagrevanja je učenje sposobnosti kontejniranja i konstruktivnog korišćenja anksioznosti.
Formiranje nekog rituala ili običaja često je koristan način pripreme za ulogu direktora. Na pr. neki ljudi imaju odeću, nakit ili cipele koje ih čine sigurnijima. Drugi se pripremaju tako što uvek pre početka grupe obave neku tehničku radnju koja je potrebna za održavanje seanse- poređaju stolice u prostoriji u krug, određuju zonu za pozornicu, proveravaju osvetljenost i temperaturu prostorije itd. Ovo pretvaranje anksioznosti u akciju može biti metafora za „čišćenje“ uma.
Još jedna korisna tehnika jeste vizuelizovanje mesta na koje bi direktor pre ulaska u sobu za seanse mogao da „ostavi“ svu suvišnu anksioznost ili bilo koju situaciju iz života koja bi mogla da mu oteža ulogu vođe grupe.
Korisna je i direktorova unutrašnja konverzacija sa svojim „dobrim roditeljem“.
Ima mnogo načina da vođa grupe sebe pripremi za ulogu a njihov izbor zavisi isključivo od ličnosti direktora i onoga šta mu najviše u datom momentu odgovara.

2. Direktorovo zagrevanje za grupu pre početka seanse
U ovom slučaju fokus je na vezi direktora sa grupom a ona zavisi od same prirode, vrste i trajanja grupe. U zavisnosti od toga korisno je promisliti o nekim pitanjima pre početka seanse:
Ako je grupa nova:
      -Koliko ovde ima ljudi?
      -Ko ima iskustvo sa psihodramom?
      -Koje su trenutno potrebe članova grupe?
      -Koji je odnos polova?
      -Da li se neko poznaje odranije?
      -Da li kao direktor poznajem nekog?

Ako je u pitanju grupa koja traje duži period:
     -Šta se dešavalo prošle nedelje?
     -Ko je igrao uloge pomoćnog ega?
     -Da li su one odslikavale neke lične teme?
     -Šta se pojavljivalo u šeringu kao tema?
     -Ko nije dugo radio?
     -Ko deluje izolovano a ko je „zvezda“ u grupi?
     -Kakve su trenutno veze između članova na grupi?
     -Na kojim temama se nije radilo?
     -Kakav je tranferni odnos i kakve su veze direktora i grupe?

Ako je u pitanju radionica (workshop):
Ovde se postavljaju slična pitanja kao i na novoj grupi ali im treba dodati jedno važno pitanje –Da li su ljudi izabrali da budu na ovoj grupi ili su na nju „poslati“?
Ukoliko se radi sa koterapeutom korisno je sa njim popričati pre grupe o oblastima na koje se treba fokusirati u grupi. Korisno je razgovarati i sa svim ostalim ljudima koji su uključeni profesionalno u brigu o klijentima.

3.    Zagrevanje grupe
Pre ulaska na grupu veoma je važno da direktor ima već razvijen dovoljan nivo spontanosti i da bude svestan kako svojih otpora i očekivanja tako i otpora i očekivanja grupe. Deo ovog procesa upravo je razrada strahova i anksioznosti koja postoji kod direktora.
U novoj grupi direktor može inicirati uvodni razgovor kojim će ohrabriti poverenje između članova, toplinu i autentičnost. Time će se pokrenuti razgovor i o nekim pravilma koja se tiču otvorenosti, spontanosti, humora, tolerancije na rezervisanost i distancu. Mora biti razjašnjeno šta je dozvoljeno a šta nije i mora se jasno definisati priroda grupe u odnosu na vreme kojim se raspolaže tj. da li će to biti dnevna, vikend ili stalna terapijska grupa.
Saopštavanje informacija je faktor koji je Jalom (Yalom) istakao kao veoma bitan s obzirom da većina terapeuta ne nudi eksplicitne didaktičke instrukcije u interaktivnoj grupnoj terapiji.
Važna je i „dozvola da se ide sopstvenim korakom“ koja podrazumeva pravo svakog člana grupe da bude nespontan i neekspresivan ako se tako u datom momentu oseća.
Direktor bi trebalo da posveti na početku grupe dovoljno pažnje temi poverenja. Iako većina ljudi očekuje da ono što iznesu na grupi tu i ostane važno je ustanoviti konsenzus o tome šta se zapravo smatra poverljivošću.
Opšteprihvaćeno stanovište je da je članovima dozvoljeno da van grupe dele teme koje su ih na seansi pokrenule ukoliko se radi o njihovom sopstvenom materijalu. Nije prihvaćeno, međutim, imenovati članove grupe ili iznositi njihove lične sadržaje van grupe. Važno je ohrabriti vraćanje svih onih sadržaja na grupu koji su se između njenih članova dogodili van seanse. Na taj način će se u grupi razvijati visok stepen međusobnog poverenja i osećaj sigurnosti koji će ohrabriti članove da podele lična ili traumatična iskustva.
Tokom ove uvodne faze direktor mora proceniti način na koji grupa reaguje na njega, vrstu interakcije koja postoji između članova i u odnosu na njega, koliko je grupa aktivna i koliko prihvata humor. To će mu pomoći pri izboru zagrevanja na seansi.
Ukoliko se radi o grupi koja traje duži period, razgovor o radu na prethodnim seansama može direktora i grupu vratiti na procese koji su tada započeli i koji se mogu nastaviti. Treba uvek imati svest o dinamici koja postoji kako između članova grupe tako i između pojedinaca i direktora, i treba raditi na tome koliko je moguće. Ovo je veoma važno kada postoji konflikt među članovima grupe koji bi mogao da utiče na sam rad protagoniste čineći grupu nebezbednim mestom.

4.     Zagrevanje protagoniste
Uvodni razgovor između direktora i protagoniste o tome na čemu će se raditi i kako će se početi omogućava da se i direktor i protagonista  zagreju. To direktoru takođe daje vreme da proceni da li protagonisti odgovara fizički kontakt sa direktorom, da li se protagonista udaljava od direktora ili mu se približava. Treba razmišljti i o sledećim pitanjima:
– Koliko je protagonista anksiozan?
– Koliko je pasivan u smislu prihvatanja svega što direktor kaže?
– Da li ima kontakt očima sa direktorom i grupom ili sklanja pogled, zatvara oči itd.
– Koliki je nivo energije, da li postoji kod protagoniste velika potreba za akcijom?
– Kolika je verbalizacija proživljenih sadržaja?
Obraćajući pažnju na ova pitanja direktor može imati bolji uvid u to kakva vrsta veze treba da se ostvari sa protagonistom, što dalje vodi pojašnjavanju transfernih tema sa obe strane.
Kada počne drama proces zagrevanja se nastavlja kroz svaku scenu koju protagonista postavi a sam rad napreduje ka samom jezgru teme.

Grupni proces i zagrevanje
S obzirom da je psihodrama metod grupne psihoterapije važno je biti svestan grupnog procesa i pratiti ga. Dalmiro Bustos je definisao grupu kao producenta, koproducenta i režisera drame. On smatra da direktor treba da prati grupu, ne da daje pravac toka dešavanja. Ovo je bitno istaći s obzirom da mnogi direktori dolaze na grupu sa pripremljenim zagrevanjem koje sprovode uprkos drugačijim impulsima u grupi. Ovo je siguran način da se stvori otpor, nepoverenje, manjak spontanosti i kohezije iako ovakva priprema može direktora učiniti sigurnijim. Međutim, s obzirom da je zadatak direktora da se nosi ne samo sa svojom nesigurnošću  nego i sa nesigurnošću grupe i s obzirom da je primarno raditi sa potrebama grupe a ne sa potrebama terapeuta, direktor mora svoje ideje da prilagodi, promeni pa čak i odbaci da bi doprineo spontanosti i terapeutskom efektu seanse. 
Razmišljanje o zagrevanju u kontekstu grupnog procesa može nas osposobiti da ovu tehniku koristimo na efektniji i adekvatniji način. Možda bi pored pitanja „zagrevanje za šta?“ trebalo uvek ostaviti pitanje i „šta je i gde je trenutno grupno zagrevanje?“ Ovo podrazumeva osluškivanje grupe na specifičan način jer se teme u grupi pojavljuju na eksplicitnom i implicitnom nivou i njihove varijacije i preplitanja podsećaju na varijacije i preplitanja tema u džezu.
Po Morenovom shvatanju zagrevanja svaki član dolazi na grupu zagrejan, svaki pojedinac ima sopstveni proces zagrevanja. Direktor može da, kroz jednostavan uvod, omogući svakom pojedincu da podeli sa čim je došao na grupu, zašto je došao itd. Na taj način se dobija informacija o tome koje su teme trenutno prisutne na grupi. U skladu sa tim temama i porukama on treba da kreira zagrevanje. Inače sama tehnika zagrevanja koja je izvan konteksta grupnog procesa može na pojedince i celu grupu delovati kontraproduktivno i izazvati otpor i nepoverenje.

Razlozi za postojanje faze zagrevanja
Antoni Viliams (Antony Williams) daje spisak razloga za postojanje zagrevanja. Po njemu zagrevanje je potrebno zbog:
1.    uspostavljanja radnog okvira grupe
2.    razjašnjenja zadatka koji je pred grupom i pomaganja članovima da razjasne svoja očekivanja od grupe
3.    uspostavljanja i modelovanja normi prihvatljivosti akcije, spontanosti i snažnog izražavanja
4.    razvijanja bliskosti, uključenosti i povezanosti kako sa pojedinačnim članovima tako i sa grupom kao specifičnim entitetom
5.    razvijanja grupne kohezije i međusobnog poverenja između članova koje predstavlja osnovu za rad na grupi 
6.    uveravanja grupe u stručnost direktora, njegovu sposobnost da zagreje grupu i sigurno izađe na kraj sa onim što iz tog zagrevanja proistekne kao rezultat
7.    prihvatanja rezervisanogi stidljivog ponašanja, tolerancije na distancu i teškoće koja će ukazati na postojanje poštovanja svih članova i njihovih različitosti
8.    započinjanja procesa razmene informacija pomoću kojeg će se omogućiti pripisivanje novih značenja sadašnjem i prošlom ponašanju.

On posebno ističe tri faktora:
1.    potrebu da direktor uliva članovima poverenje u skladu sa svojom administrativnom i profesionalnom ulogom
2.    činjenicu da je direktor uključen u rad kako sa svakim pojedinačno tako i sa grupom u celini, priključujući se članovima na njihovom nivou značenja da bi otkrio problem
3.    otvaranje puta za formiranje novih značenja i učenje novih odgovora na stare situacije (u skladu sa Morenovom definicijom spontanosti)

Suštinski je važno obezbediti seting u kojem se traumatični i teški događaji sa sigurnošću i poverenjem mogu podeliti. Leventon govori o važnosti ublažavanja strahova i anksioznosti koji se mogu pojaviti kao rezultat razmišljanja o potencijalnom otkrivanju „tajnih“ delova svog života i svoje ličnosti. Zatim, s obzirom da je psihodrama akciona terapija u kojoj učesnici igraju uloge, često se kod pojedinaca pojavljuju strahovi od izlaska na scenu i ispunjavanja glumačkih zadataka. Veoma je važno da direktor pronađe način da te strahove ublaži i da se pozabavi njimana nepreteći i neprocenjivački način.

Lista provere zagrevanja
Kelerman (Kellermann) daje spisak pitanja koja direktoru mogu pomoći u radu. Ovo su pitanja koja se odnose na proces zagrevanja:
1.    Da li je direktor bio u stanju da dovoljno stimuliše članove grupe?
          2.    Da li je uspeo da izgradi dovoljan nivo grupne kohezije i atmosferu konstruktivnog rada na grupi?
 Ova dva pitanja su povezana jer ukoliko direktor ne pronađe način da ublaži anksioznost i strah i izgradi poverenje i koheziju u grupi spontanost članova neće biti mobilisana i biće teško pokrenuti ih na akciju. Direktor mora znati kako da pokrene proces zagrevanja kod pojedinca ali mora posmatrati i grupu kao sistem ili organizam koji se, da bi funkcionisao na optimalnom nivou mora osećati sigurno i imati granice. Stoga je još jedna funkcija zagrevanja koja uvećava nivo kohezivnosti kreiranje grupnih normi. Po Jalomu ove grupne norme omogućavaju pojedincu da se oseti prihvaćenim bez obzira na prošlost, grehe ili promašaje u koji postoje u njegovom socijalnom univerzumu.
3. Da li je izabran adekvatan način zgrevanja? 
Ovo pitanje bavi se odgovarajućom selekcijom zagrevanja koja je povezana sa sposobnošću praćenja grupnog procesa i korišćenjem tema koje već postoje u grupi sa ciljem njihovog daljeg istraživanja.
Još jedan način posmatranja bio bi korišćenje onoga što Marša Karp naziva „praćenjem emocionalnog dima“. To je tehnika koja podrazumeva uočavanje i praćenje situacija, reči, akcija kod kojih su protagonistine emocije najače. Slična tehnika može se primeniti i na čitavu grupu- otkrivanjem toga gde je „emocionalni dim“ grupe i kako ga najbolje ohrabriti.
4. Da li su uputstva za zagrevanje bila dovoljno jasna?
Jasne instrukcije su veoma bitne jer ako članovi grupe ne mogu da razumeju direktora ili ako dobijaju od njega zbrkane informacije ne mogu pratiti zagrevanje a tada veza između direktora i grupe puca. To može povećati otpor u grupi i udaljiti članove jedne od drugih i od direktora.
5. Da li je zagrevanje adekvatno prihvaćeno i ispraćeno?
Ovo pitanje može biti korisno u situaciji u kojoj direktor uvidi da postoji problem u komunikaciji sa grupom. On tada može predložiti članovima da kažu kako se osećaju u tom momentu, s obzirom da ne razumeju šta se dešava. Takođe je korisno posle svakog zagrevanja omogućiti šering u parovima, malim grupama ili u celoj grupi jer se potencijalni protagonista može uvek pojaviti.
6.    Da li je direktor bio u stanju da pomigne grupi da razvije specifičnu temu i da se na nju fokusira?
Ovo pitanje povezuje korišćenje grupnog procesa i tema koje su prisutne u sadašnjem trenutku sa zagrevanjem i bavi se načinom na koji direktor pomaže pojedincu da se fokusira na određenu temu.
7.    Da li je direktor na početku seanse uzeo u obzir aspekte grupne dinamike i sociometriju?
Sa razvitkom grupe sve više treba uzimati u obzir sociometriju i grupnu dinamiku. Na prvoj seansi je besmisleno govoriti o grupnoj dinamici ali sa vremenom, sa sazrevanjem grupe kroz vreme to postaje sve bitnije.
Proste sociometrijske vežbe dizajnirane tako da se uspostave eksplicitne veze između članova mogu biti veoma pogodne za sam početak života grupe. Na pr. članovi grupe koji stoje u krugu zamole se da istupe u centar kruga ukoliko čuju tvrdnju koja se odbosi na njih. Direktor imenuje glasno različite situacije koje se mogu odnositi na članove grupe kao na pr. „ Ko ima mačku? “, „ Ko mrzi da kuva? “. Sa daljim razvitkom zagrevanja i članovi grupe mogu ponuditi neku situaciju. Ova vežba će povećati povezanost unutar grupe, otkriti informacije o članovima i ukazati  na teme koje su trenutno prisutne u grupi. 
Na ovom mestu treba spomenutii Morenovu definiciju sociometrije kao klasifikatorne nauke koja se bavi ispitvanjem razvoja i organizacije grupa i položajem pojedinaca u njima.
Ona bi se takođe mogla opisati i kao način merenja povezanosti između ljudi – kakve izbore prave u pogledu jedni drugih, koje su njihove pojedinačne pozicije u grupi, kakve uloge pruzimaju u grupi itd. Tako se mogu otkriti skrivene strukture koje postoje unutar grupe, savezništva, verovanja, zabrane, negativne i pozitivne zvezde u grupi itd.  Sociometrija se fokusira na veze koje postoje između članova grupe i razloge tih veza. Ona obezbeđuje i meri informacije koje ističu socijalnu prirodu svega što jesmo i što radimo. To je bitno jer, kako kaže Viliams, naša delovanja, verovanja i osećanja bivaju prouzrokovana i održavana kroz akcije, verovanja i osećanja drugih ljudi. 
Zato je jasno da direktor treba da bude svestan povezanosti i izbora koji postoje između članova grupe. Razumevanje sociometrije i njene povezanosti sa grupnim procesom može poboljšati način na koji direktor koristi zagrevanje i omogućiti trajanje tog procesa tokom čitave seanse.

8.    Da li je direktor bio dovoljno zagrejan za vođenje?
Ovo pitanje je već ranije razmatrano. Direktorova zagrejanost meri se nivoom učešća i interakcije članova u grupi.

KLASIFIKACIJA VEŽBI ZAGREVANJA

Podela prema vrstama zagrevanja

1.    Uvodno zagrevanje’ upoznavanje
Ova vrsta zagrevanja koristi se u novoj grupi sa ciljem da se članovi predstave jedni drugima i započeli otvaranje na bezbedan način. Tako članovi postaju slobodniji i opušteniji u odnosu na druge čime se smanjuje  nivo anksioznosti a povećava kohezivnost grupe.
Primer: Direktor zamoli članove da razmisle o svom imenu – šta ono znači za njih, kako je izabrano, ko još u porodici ima to ime itd. Može se dodati još neki zahtev ali je najbolje da se održi jednostavnost.
U velikoj grupi (dvadeset i više ljudi) koja se obično formira za vikend radionice, pokušaj da se zapamte sva imena može biti frustrirajući i povećati anksioznost kod nekih članova. Zato u takvim grupama „dozvola“ od strane direktora da se imena ne pamte deluje oslobađajuće na članove Korisno je ovakvu grupu podeliti na subgrupe u kojima članovi lakše mogu raditi na pamćenju imena i mogu steći osećaj da su dobili manji, intimniji i sigurniji prostor za deljenje svojih osećanja- slično porodici koja se suočava sa životom u spoljašnjem svetu.

2.    Fizičko zagrevanje- energizovanje
Ova vrsta zagrevanja dizajnirana je da poveća nivo energije, uvede dodir u komunikaciju, dozvoli grupi da se iga i tako smanji anksioznost. Ovde treba biti svestan nekolikio činjenica:
-    Iako direktor ovakvo zagrevanje može smatrati nepretećim za neke članove grupe ono može biti teško ili naizgled neizvodljivo. Ovo pogotovo važi za ljude koji su iskusili fizičko ili seksualno zlostavljanje.
-    Treba uvek pre početka ovakvog zagrevanja proveriti da li neko ima fizičke smetnje poput bola u leđima ili kukovima. Treba sugerisati da se odlože svi predmeti koji mogu biti potencijalno opasni u fizičkoj interakciji (naočari, satovi, dugačke naušnice itd). Grupa treba da oseća da je i fizički bezbedna, na samo emotivno.
-    Treba pripaziti na članove koji su preentuzijastični jer preterivanje u pokretima, trčanje na instrukciju hodanja i sl. ukazuje na nepažnju u odnosu na sebe i druge.
Primer: U velikom krugu  svi članovi beže od jednog koji je izabran da bude „gonič“. Oni se spašavaju tako što zagrle jednu osobu sa kojom ostanu u zagrljaju najduže 5 sekundi. Zatim nastavljaju da beže dok ne zagrle nekog drugog.

3.    Intimnost- viši nivo upoznavanja
Ovo su vežbe poverenja dizajnirane tako da ohrabre intimnost i bliskost između članova na adekvatan način i olakšaju otvaranje. Ovakva zagrevanja se rade u manjim grupama ili parovima. Često podrazumevaju tišinu ili zatvaranje očiju.
Primer: Masaža lica- direktor zamoli članove da se podele u parove i da jedni drugima masitaju lice. Ovo zagrevanje može biti olakšano sugestijom da jedni drugima oblikuju lice prema različitim emocijama. 
Dužina trajanja ovakvog zagravanja zavisi od toga koliko se članovi poznaju. U novoj grupi maksimum je 10 minuta a u grupama koje duže traju zagrevanje može biti duže. Na kraju se osećanja dele u parovima.

4.    Zagrevanje za protagonistu
Ovo zagrevanje je usmereno ka pronalaženju protagoniste kroz pomaganje članovima u grupi da dođu u kontakt sa svojim prošlim, sadašnjim i budućim konfliktima, prodube nivo svesnosti i tako evociraju sećanja i emocije. Kao što je već ranije istaknuto, članovi grupe mogu već doći sa temom za rad koja je povezana sa nečim što im se dogodilo ili je prouzrokovana nekim naizgled minornim incidentom koji je u njima prouzrokovao visok  nivo emocionalne reakcije.U tom slučaju dovoljno je pitati ljude da podele ono sa čim su došli na grupu. Iz toga može proizaći trenutna želja da se nastavi rad na toj temi a može se osmisliti i zagrevanje koje će povezati sve članove grupe sa temema koje su iznete.
Primer: Ukoliko je neko od članova imao smrtni slučaj direktor može sugerisati zagrevanje u kojem će članovi u parovima deliti osećanja prouzrokovana nekim gubitkom iz prošlosti koji nije prorađen.

Podela zagrevanja prema prirodi i vrsti grupe
(primena zagrevanja u različitim situacijama)

I-Vikend radionica (workshop)
S obzirom na to da ove grupa traju kratko potrebno je u što kraćem vremenskom roku razviti osećanje sigurnosti i atmosferu u kojoj se može bezbedno raditi. Prvi direktorov zadatak, posle sopstvenog zagrevanja, jeste razvitak grupne kohezivnostii poverenja. U takvoj situaciji važno je na početku seanse omogućiti članovima da govore, posebno zbog činjenice da uvek ima članova koji nikada pre toga nisu bili na grupi.
Ako se odlučimo za strukturisano zagrevanje sa ovakvom, novom grupom korisno je taj proces započeti u parovima a zatim sugerisati postepeno priključivanje parova i grupa jednih drugima dok se na kraju ne nađu svi ponovo u velikoj grupi.
Primer: Započeti zagrevanje pronalaženjem parova, zatim suderisati formirannje četvoročlanih grupa od priključivanjem oparova. Zamoliti četvoročlane grupa da nađu način da izraze svoja osećanja u vezi sa radionicom – strahove, nadanja, očekivanja od grupe...
Važno je što pre uvesti akciju i odigravanje. S obzirom da se psihodrama u terapiji mnogo više koristi odigravanjem sadržaja nego „pričanjem o“ grupa se od samog početka treba navikavati na akciju.

Primeri: od zagrevanja do odigravanja
1.U igri imena svaki član kaže svoje ime i asocijaciju koju ima na njega. Može se izvesti i jednostavna igra sa jastučetom ili maramom gde članovi stoje u krugu i prilikom bacanja istog izgovaraju prvo svoje ima a zatim ime osobe kojoj jastuce bacaju.
2. Kao uvodno zagrevanje veoma je interesantno predstavljanje u parovima  gde svaki član ima po 5 minuta da (po)kaže nešto o sebi. Zatim pred grupom svako predstavlja svog para, onako kako ga je doživeo u zagrevanju. Ovde je važno da direktor proveri da li osobe koje su predstavljane žele nešto da dodaju ili promene jer je veoma bitno ne omogućiti razvijanje neprijatnih osećanja koja se mogu pojaviti ukoliko je data pogrešna informacija ili nešto predstavljeno na način koji predstavljena osoba ne odobrava odnodsno doživlajva ugrožavajuće. Direktor bi takođe trebalo da na početku zagrevanja upozori parove da provere međusobno postoji li neki detalj koji u tom trenutku ne bi želeli da podele sa grupom.
Takođe je važno dati opis kompletnog zagrevanja pre početka i istaći da se ne radi o takmičenju  ili testu memorije.
Ovo zagrevanje može se raditi i u grupama od 3-4 ljudi.
Od ove tačke proces zagrevanja trebalo bi da omogući formiranje atmosfere poverenja za deljenje osećanja u grupi.
3.Jedna od najtežih stvari za članove nove grupe je prelazak iz publike na scenu i to je veoma korisno proraditi kroz zagrevanje. Mogu se postaviti dve stolice na scenu koje su okrenute ka publici- jedna za direktora a druga za člana grupe. Direktor može pozvati svakog člana  da se obrati grupi iz svake stolice ili da jednostavno samo provede po nekoliko trenutaka ui svakoj stolici. Korisno je i objasniti grupi cilj ovakvog zagrevanja i saopštiti činjenicu da ovo početno iskustvo na sceni smanjuje anksioznost, uznemirenost i otpor prema scenskom nastupu.
Ova tehnika prazne stolice može se iskoristiti i kao mogućnost da članovi iskažu svoje mišljenje i osećanja u vezi same radionice, njenom konceptu, svojoj anksioznosti u vezi nje itd.
4.Još jedna mogućnost je formirati parove i zamoliti ih da saopšte jedni drugima šta su to doneli sa sobom na grupu i koliko to uopšte žele da prorade u tom trenutku. Ovo je dobar početak procesa formiranja protagoniste i ulaska u dramu.

Prelaz iz uvodne faze u akcionu je težak ali je činjenica da se grupa brže konsoliduje ukoliko se što pre dogodi akcija. I naravno , jedan od najbitnijih procesa koji pomažu koheziju i poverenje unutar grupe je svakako šering na kraju drame.
Ako se radi o radionici koja ima neku zadatu temu važno je omogućiti rad na njoj ali svakako treba proveriti individualnu zagrejanost pojedinaca za to. Treba ih pitati zašto su izabrali da dođu na radionicu i koja su njihova očekivanja.
Ne treba nikad gubiti iz vida da je peiod trajanja grupe kratak i da uprkos terapijskom procesu i efektu koji on može imati, to ipak nije terapijska grupa.

II-Jednodnevne radionice
Ovde se može koristiti sličan format kao kod vikend radionica. Ovo su za vođenje najteže radionice i važno je u njima obezbediti određeni broj učesnika koji već imaju psihodramatsko iskustvo. To predstavlja dobru protivtežu kratkom trajanju grupe.
Primer: Fotografija
a)    Zamoliti članove da formiraju parove ili manje grupe u kojima će međusobno podeliti sliku svoje fotografije iz nekog perioda života. Može se dati i neka specifična odrednica poput „neka to bude fotografija nekog važnog momenta/iz tužnog ili sretnog perioda“ itd.
b)    Saopštiti grupi tok i ishod zagrevanja tj. Činjenicu da če kasnije članovi biti zamoljkeni da pokažu te fotografije, da bi neke od psihodramatskih tehnika mogle da se demonstriraju
c)    U zavisnosti od raspoloživog vremena dati grupi informaciju koliko će ovih fotografija videti
d)    Postavljati fotografije na scenu, izvodeći one koji su na njoj, one koji su fotografiju slikali, sugerisati zamenu uloga „vlasnika fotografije“ sa ljudima, objektima, predmetima, kamerom, fotografom itd. Pitati ga da li bi nešto promenio na toj fotografiji, da li bi se obratili nekoj osobi sa te fotografije ili čitavoj fotografiji. Tada se predlaže „ulazak“ u fotografiju i ponovno slikanje.

Kod jednodnevne radionice važno je pitati da li su svi došli svojom voljom ili ih je neko poslao na grupu. Zgodno je to uraditi na psihodramski način postavljanjem linije kontinuuma gde će na jednom kraju biti oni koji su došli svojom voljom a na drugom kraju oni koji nisu, odnosno, oni koji žele i oni koji ne žele da budu tu. Direktor može dati dozvolu za odlazak svima koji ne žele da budu na grupi ili da im ponudi praznu stolicu da bi se obratili grupi, psihodrmi ili osobi koja ih je poslala na    grupu.

III-Terapijska grupa koja traje
Kod ove grupe se čitav proces zagrevanja i sam metod može posmatrati na mnogo fleksibilniji način. Kod ovakve grupe odnos direktora sa članovima i proces zagrevanja započeo je već na uvodnom intervjuu pre formiranja grupe. Od samog početka postoji jasan ugovor u grupi- terapija, i on povezuje sve članove grupe od prve seanse. Identitet grupe se vremenom razvija i postaje mnogo definisaniji nego što je to slučaj kod grupe sa kratkim trajanjem.
Na ovakvoj grupi važno je tokom prve dve seanse ustanoviti granice, ohrabriti koheziju u grupi, objasniti članovima ukratko sam matod i tehniku rada ali je takođe veoma važmo uvesti grupu u akciju što je moguće pre.
Ovde se na početku svake seanse susreću zagrevanje i grupni tok. Direktor treba da bude svestan tema koje se pojavljuju na grupi, dinamike između članova, ko kojim tempom radi itd. U takvim terapijskim grupama retko se koristi strukturisano zagrevanje. Dovoljna je kratka diskusija o dešavanjima od prošle nedelje posle koje svaki član deli ono što oseća u tom momentu. Može se dogoditi da grupa ima veću potrebu da se bavi sadašnjom situacijom i odnosima između članova na grupi nego nekom ličnom temom koja je povezana sa životom izvan grupe. Neprorađeni odnosi na grupi mogu kočiti dalja konstruktivna dešavanja na grupi.

Zaključak
Čitavo poglavlje može se sažeti u nekoliko teza ili tačaka:
1.    Ključno pitanje kod zagrevanja je pitanje „za šta se zagrevamo?“. Direktor treba da nađe put da se grupa zagreje za određeni zadatak i da obezbedi uslove za njegovo odrađivanje.
2.    Svaka osoba ima drugačiji nivo i brzinu zagrevanja.
3.    Treba voditi računa o vremenu. Uobičajen agreška koju prave direktori jeste trošenje previše vremena na zagrevanje tako da za samog protagonistu i dramu ostane malo vremena.
4.    direktor treba da bude svestan da član grupe može da postane protagonista u bilo kom trenutku tokom zagrevanja.
5.    Treba uvek voditi računa o fizičkim smetnjama koje članovi grupe mogu imati.
6.    Treba voditi računa i o predmetima  u sobi- da li smetaju pri kretanju i radu, da li ima dovoljno prostora za akciju itd.
7.    Direktor ne bi nikad trebalo da predviđa odgovor grupe odnosno ishod zagrevanja prilikom odlučivanja o vrsti i tipu zagrevanja koje će zadati.
8.    Uvek treba ohrabriti šering posle zagrevanja, posebno posle fizičkog, intimnog ili onog usmerenog na dobijanje protagoniste.
9.    Direktor ne treba da učestvuje u zagrevanju. Grupa treba da ima osećaj da on drži granice, da ima kontrolu i vidi šta se dešava na grupi. On mora biti u svakom trenutku spreman daradi sa materijalom koji grupa nudi, ne sme biti uhvaćen u svoj sopstveni sadržaj.
10.    Direktor treba da daje jasne instrukcije, da bude svestan tehničkih detalja napr. Kad nudi rad u parovima mora znati broj prisutnih članova da ne bi neko ostao bez para.
11.    Pre početka treba dati jasnu skicu zagrevanja jer to smanjuje neizvesnost, anksioznost i sprečava razvijanje osećanja kod članova da su prevareni ili uvučeniu nečto protiv svoje volje.
12.    Uvek treba objasniti zašto se direktor opredelio za određeno zagrevanje. Direktor treba da deli svoja razmišljanja sa grupom jer je to između ostalog deo tehnike psihodrame.
13.    Pacijent/član grupe/protagonista može da bude nespontan i neekspresivan ukoliko je to njegovo trenutno stanje.
14.    Podela grupe na manje grupe ili parove smanjuje anksioznost jer obezbeđuje sigurnost i veću intimnost.
15.    Direktor grupu mora posmatrati kao producenta a sebe kao koproducenta koji pomaže grupi da iznese svoj sadržaj. Zagrevanje treba da reflektuje i pojača grupni proces, na da ga nameće.

Na kraju, važno je ponoviti da je zagrevanje pre svega proces pa tek onda tehnika. Ono je namenjeno vođenju članova grupe ka osećanjima i temama koje su doneli na grupu. Zahtevati od člana grupe da učestvuje u zagrevanju koje ne reflektuje, ne uključuje i time ne omogućava ekspresiju onoga što je već prisutno predstavlja nametanje a ne praćenje.

    Prevod i obrada Nataša Žižović