Dušan  Potkonjak:

Jakob Levi Moreno (1889-1974), tvorac psihodrame, sociometrije i jedan  od glavnih začetnika grupne psihoterapije

Dr Dušan Potkonjak  (1947)  neuropsihijatar.Skolovao se iz psihodrame u Velikoj Britaniji  od 1985 do 1991 Diplomirao je psihodramu 1991.  kod Marcia Karp u Velikoj Britaniji. Deo treninga imao je i kod  Zerka Moreno. Od 1994.  je trener Britanske psihodramske asocijacije, BPA . Vodio je prvu edukativnu psihodramsku grupu u Beogradu I to redovno jedanput nedeljno  od 1988.  Radio je kao psihijatar u psihijatriskoj klinici Klinickog centra  u Beogradu 1978–1994,  a nakon toga na više psihijatrijskih klinika u Londonu  od 1994 do 2015. Zavrsio je uspesno sve sate treninga  uvodnog  i diploma kursa za grupnu analizu , od 1987 do 1994.  Aktuelno je u penziji, živi i radi u Beogradu i vodi sa svojim saradnicima edukaciju iz psihodrame  u Srpskoj psihodramskoj asocijaciji   SPA Moreno, koja sarađuje sa mnogim svetskim psihodramskim asocijacijama. Takođe, vodi  Playback Teatar grupu u Beogradu, Playback-Beograd , koja  ima  redovne probe ,i predstavei i vodi skolovanje za nove clanove.

 

Tvorac psihodrame i sociometrije, pionir grupne psihoterapije, terapijske zajednice, grupa susretanja (encounter groups ), modernog spontanog  teatra, s pokretačkim  uticajem na savremenu kulturu, bio je samo delimično shvaćen za vreme svog zivota.

Moreno je rođen  1889. u Bukureštu, u jevrejskoj  porodici, čiji su preci Sefardski

Jevreji krajem 15. veka bili proterani iz Španije i kasnije emigrirali u druge zemlje Mediterana. Bio je  najstariji  od  šestora dece. Kada se rodio, njegava majka je imala 16 godina. Moreno kaže da je ona bila puna ideja, jako zainteresovana za tumačenje snova i proricanje sudbine čitanjem dlana i na druge načine. Bila je vrlo popularna, zanimljivo je pričala priče, prijateljskog duha, s dobrim osećajem za humor i kada je život bio vrlo komplikovan, naivna, nežna, dobre prirode. Moreno svog oca opisuje kao ozbiljnog, povučenog, ali srdačnog čoveka koji je, pošto je trgovao od Austrije, preko Balkana do Turske, bio vrlo često odsutan, tako da Moreno kaže da je vrlo rano sam sebi postao otac. Roditelji su mu se razveli kada je imao 14 godina. Moreno ističe da je još u ranom detinjstvu bio fasciniran idejom Boga, stvaraoca, najčuvenije ličnosti svemira. Jednom, kada je imao  četiri godine, igrajući se sa decom, popeo se na gomilu stolica i igrao je Boga, a ostala deca su igrala anđele. Deca su mu rekla: „Zašto ne poletiš”, i Moreno je, zanet igrom, pokušao, pao i slomio ruku. Moreno kasnije kaže da je to bila psihodrama palog Boga. Počeo je da shvata da i najviša bića zavise od drugih koji će ih podržavati, da je pacijentu,  glumcu  potreban „pomoćni ego” da bi mogao adekvatno da igra. Postepeno je shvatio da i druga deca žele da igraju Boga. Moreno je govorio: „Moj rad je  psihoterapija  palih bogova. Mi smo svi pali bogovi. Kao deca imamo osećanje božje  moći koje  bih ja  nazvao normalnom  megalomanijom. Ali  kako društvo postavlja svoje zahteve, naši nekada neograničeni horizonti se sužavaju, osećamo se umanjeni, i naše frustracije neki put naprave emocionalni poremećaj. Psihodrama pomaže ljudima da oporave nešto od njihovog primarnog bića, izgubljeno božanstvo.”[1]

Kada je imao  šest godina s porodicom prelazi u Beč. Kasnije, 1903. godine, njegova porodica prelazi u Berlin, ali se Moreno, koji je tada  imao 14 ili 15 godina, odlučuje da se vrati u Beč i živi samostalno, izdržavajući se podučavanjem mlađih od sebe jer je bio izvrstan učenik. Iako je otac bio malo sa njim, Moreno  kaže da je  osetio očevu  zelju da mu  pomogne da razvije svoje talente i iskoristi svaku  mogućnost da nastavi školovanje.  Govoreći o svom životu  pre studija, Moreno  kaže da je  vrlo  rano upoznao seksualnost, da mu je život  bio intenzivan, da je  mnogo voleo i bio voljen. Čitao je  mnogo iz religije, književnosti, filozofije i pripremao se za period koji dolazi. Poredio je sebe sa Hristom, koji je rano napustio porodicu, živeo sam i hteo, kao i on, da nađe sledbenike, da stvori višu vrstu porodice, zajednice, koja bi mu dala istinskije osećanje pripadanja.  I on je,  takođe, prevazilazio  svoje materijalne mogućnosti,  pomažući  decu, lečeći bolesne, odbacujući  zakonodavce  i bogate.

Kasnije,  u Beču, Moreno je  postao vođa grupe mladih koja je pomagala izbeglicama i ljudima u nevolji. Kaže da je psihodrama sopstvenog života prethodila  psihodrami kao metodu. Kao adolescent  imao je  osećaj da je glavni glumac, protagonista drame čiji je i pisac i direktor. Naknadno su mnogi drugi metodi psihoterapije  naveli kao jedan od ciljeva da čovek prestane da živi po nametnutom  skriptu, scenariju svoje životne drame. Cilj je, kako je to još ranije pisao mladi Moreno, da čovek postane slobodni kreativan pisac  svoje životne priče. Dok je Moreno tražio svoj budući psihodramski metod, te scene nisu bile kao u pozorištu, a ni kao u životu. Bila je to viša realnost  stvorena  u  njegovoj  mašti,  ali  uz pomoć  stvarnih  ljudi i objekata  realnosti.  Za razliku  od  shizofrenog, psihotičnog  koji  deluje u vakumu i treba  da  ispuni  prazninu  haluciniranim figurama, nerealnim sumanutim idejama i deformisanim interpersonalnim odnosima, kao  i da poveruje  da je u  interakciji  sa njima,  Moreno  kaže  da  je,  nasuprot  tome, bio  sposoban  da  pokrene  stvarne  ljude oko sebe da se identifikuju  međusobno, i da uz njihovu pomoć stvori viši svet i da u sigurnom ambijentu testira svoju ulogu proroka. ,,Ja sam bio prvi pacijent psihodramske terapije, protagonista i direktor (terapeut) ujedno. Uz pomoć ljudi oko mene razvio sam višu realnost (surplus reality), novi svet koji aktuelna kultura nije mogla ni htela da omogući. Iz ovoga iskustva i mog uspeha s njima došla je vitalnost i potreba da se ove terapijske  tehnike primene na druge ljude. Zaključio sam da sam stvorio moćno oruđe za kulturnu revoluciju ....u radu s decom, moje teorije o spontanosti i kreativnosti su se kristalisale, sa starenjem deca su gubila spontanost i kreativnost.”[2]

U parkovima  Beča, Moreno je posmatrao decu kako se igraju, zatim je grupi dece pričao priče, dečja mašta  je bila podstaknuta i deca su ga vrlo pažljivo pratila. Kasnije su ove priče dramski oživljavali, spontano menjajući sadržaje. Moreno kaže da je izabrao put pozorišta umesto da osniva religiozni pokret. Kroz pričanje i igranje bajki s decom,  pokušavao je  da usadi  seme kreativne revolucije. To je bio test življenja ideje Boga unutar okvira savremene civilizacije. „Moja namera je bila da budem svetac koji se bori, a ne usamljeni pustinjak. Želeo sam da pokažem da čovek koji pokazuje znake paranoje, megalomanije, egzibicionizma i drugih formi socijalnog i ličnog neprilagođavanja, može još uvek da bude  dobro  kontrolisan  i zdrav. To će se postići ako ih on  u  kontrolisanim  uslovima ispolji, a  ne ako hoće da  ih razreši  sputavanjem.  Jedini  način  da  se oslobodite sindroma  Boga je  da  ga ispoljite.”

Ove ideje Moreno je  kasnije  u 1940-im razvio  i pokazao  u praksi, posebno s ljudima  u  psihotičnom  stanju. Omogućio je da u psihodramskoj grupi ljudi mogu da otvoreno ispolje svoja nekada teska i bolna unutrašnja stanja. Posebno je bio kreativan i  orginalan  Morenov pristup ljudima u psihotičnom stanju. Moreno ih je u podržavajućoj grupi ohrabrio da svoj izolovan, često deformisan i autističan unutrašnji svet  sa sumanutim idejama iznesu na psihodramsku scenu – posebno za njih vazne  interpersonalne odnose, i one realne, a i one odnose koji su deformisani i pod uticajem sumanutih ideja. Terapija interpersonalnih odnosa je danas osnova savremne grupne psihoterapije.

            Istovremeno, u periodu izmedu  1908. i 1914, Moreno sa četiri mladića, svoja sledbenika, izlazi na ulicu u razne sredine i pomaže ljudima ne naplaćujući usluge. Kasnije su, uz dobrovoljne priloge, kupili kuću u koju su smeštali nezbrinute. Iako je  kuća bila pretrpana porodicama i bebama, nije bilo svađa i nasilja. Imali su večernje seanse na kojima  su problemi rešavani. Takođe, delili su svoja osećanja i igrali se zajedno. Ovo je bila preteča terapijske zajednice i grupa susretanja. Pričalo se da je i Hitler, koji je tada živeo u Beču, jedno vreme boravio u ovoj kući za beskućnike i da je moguće da su se  u toj kući Moreno i Hitler sreli.

U vremenu između 1910. i 1923, Beč je bio svetski centar, gde su počinjali mnogi umetnički i politički pokreti. Tako je Moreno imao kratke susrete i sa  revolucionarom  Trockim, koji je  održavao političke sastanke u istoj kući gde je Moreno vodio svoje dečje pozorište.  U vreme početaka nacizma i komunizma, Moreno se opredelio za egzistencijalizam, jer on i prijatelji  nisu  hteli da osvajaju svet – oni su ga već imali. Godine  1913, Moreno se sa jednim ginekologom  angažovao u pomoći proganjanim prostitutkama u Beču  da se organizuju u grupe kroz koje će postići svoja prava kao građanke, a ne da budu otpadak društva. One su održavale sastanke međusobne podrške i to su bile jedne od prvih grupa samopomoći.

Na Univerzitetu u Beču, Moreno je prvo studirao  filozofiju, a zatim  medicinu. Za razliku  od svojih kolega, skoro polovinu vremena  provodio  je u  praktičnom  kliničkom radu. U  psihijatriji,  Moreno je  bio  kritičan prema  vodećim  profesorima  Fon  Jauregu  i Krepelinu, koji je prvi definisao shizofreniju i manično- depresivnu psihozu. Moreno je bio kritičan  jer  su oni, po njemu,  bili  zainteresovani  jedino za telesnu  stranu  psihijatrije,  ili ih je interesovao samo  način  na  koji  mentalno  oboleli misle, ali ne šta misle i kakvi su karakteri.

Oko  1912. bio je  na Frojdovom  predavanju o analizi snova. Kada  ga je  Frojd na kraju predavanja pitao čime se bavi, Moreno je odgovorio: „Doktore Frojd, ja počinjem tamo gde vi završavate. Vi srećete ljude u veštačklm  uslovima vaše ordinacije. Ja ih srećem na ulici, u njihovim domovima, u njihovim prirodnim uslovima. Vi analizirate njihove snove, a ja ih ohrabrujem da sanjaju ponovo. Vi ih analizirate i cepate na delove. Ja ih vodim da ispolje svoje konfliktne uloge i pomažem im da sastave svoje delove. Ja  ih učim da igraju Boga.”

            Moreno kasnije komentariše da, izuzev što je biološki bio sin, nikada nije bio sposoban da bude sin bilo kome. „U mome ranom životu pokušao sam i uspeo da postanem  otac vrlo rano. Kako Frojd, tako i ja, bili smo očevi vladaoci. I psihoanaliza i Krepelinova psihijatrija ostavili su me hladnim, ne toliko zbog njihovih teorija, već zbog načina kako su se ponašali kao terapeuti (u ulozi terapeuta). Ne mislim da bi se veliki terapeuti i isceljivači ponašali kao Fon Jaureg i Frojd. Video sam isceljivače kao spontane kreativne protagoniste u grupi. Za mene su ljudi, kao Isus, Buda, Sokrat i Gandi, bili stvarni doktori i isceljivači. Frojd bi ih verovatno klasifikovao kao pacijente ...”[3]  Ipak, Moreno je završio medicinski fakultet  i postao doktor medicine  1917. godine. Od 1915, do kraja Prvog svetskog rata, Moreno je radio u kampu za izbeglice (bilo ih je oko 10 000). Uslovi života u kampu bili su loši i i bilo je mnogo sukoba, nasilja i korupcije. Moreno je još  tada upotrebio začetke sociometrijskog metoda, omogućio je da u barakama stanuju zajedno porodice koje su se obostrano izabrale i koje će se međusobno pomagati, a ovo je smanjilo sukobe u kampu  i kriminal. Moreno ih je podstakao da održavaju grupne sastanke gde će otvoreno razgovarati o problemima.

Posle rata,  1918, Moreno u Beču sarađuje s mnogim mladim stvaraocima iz oblasti književnosti, pozorišta, nauke. On ih okuplja oko avangardnog časopisa Daimon, čiji je bio urednik.

Bili su tu Martin Buber, Oskar Kokoška, tada dramski pisac, a kasnije poznati slikar ekspresionista, Maks Brod, Kafka... Godine  1921, u pozorištu  Komedija, pred raznolikom bečkom publikom, od radoznalaca do političara i sveštenika, Moreno se pojavio na  sceni  obučen u kostim dvorske budale i pokazao  presto i krunu. Pokušao je da pretvori publiku u glumce, a  pošto je Austrija bila bez dobrog vođe i vlade,  pokušao je  da publiku  podstakne  da izvedu svoju aktuelnu  kolektivnu dramu socijalnog konflikta. Pozvao je one koji žele da budu vođe i spasioci da sednu na presto i ponašaju se kao kraljevi, a publika će biti porota. Tada ovaj Morenov eksperiment nije bio dobro prihvaćen.Većina publike je bila navikla na klasično pozorište i ustezali su se da aktivno učestvuju na sceni. Moreno je bio razočaran ovom reakcijom, komentari u štampi bili su negativni, a napustili su ga i  neki sledbenici.

 U to vreme  Moreno je vodio pozorišnu grupu Teatar spontanosti. Neki od glumaca koje je Moreno otkrio i podstakao postali su kasnije vodeći svetski glumci, jedan  od njih je  i Peter Lorre  koji se kasnije proslavio kao glumac u nemim filmovima. Jednu devojčicu, koja je tada patološki lagala, doveli su u Morenovo dečje pozoriste. Moreno ju je ohrabrio da svoju potrebu da laže ispolji na sceni dečjeg pozorišta. Kasnije se ona oslobodila potrebe da laže i postala  je poznata evropska glumica. Zvala se Elizabet Bergner.

Teatar spontanosti je  bilo promptno improvizovano pozorište,  događanja  su  se dešavala odmah, na licu mesta, bez prethodne  pripreme i teksta. Dramski materijal je predlagala publika ili je dolazio iz osećanja i ideja glumaca, cilj je bila stopostotna spontanost. Deo publike se na ovo nije lako navikavao jer su bili odgojeni i navikli da se oslanjaju i upotrebljavaju u svim oblastima života „kulturnu konzervu”, kao što je, na primer, klasično pozorište sa unapred napisanim tekstovima koje su na sceni izvodili glumci. Ta završena dela kulture se  više nisu menjala i postala su,  kako ih je Moreno  nazivao, konzerva kulture   koja se nije menjala. Mnogi u publici u pozorištu nisu verovali svojoj spontanosti. Da  bi otklonio sumnje da je predstava unapred pripremljena u Spontanom pozoristu, Moreno je pripremio tehniku oživljene novine. Čitali su novine i vesti objavljene baš tog dana. Onda su  glumci i deo publike  na sceni oživljavali aktuelne dnevne događaje, ali su ih razvijali dalje, prateći spontano svoja osećanja i ideje. Pokazali su da predstava nije unapred pripremljena. Pokušavali su da uđu u uzroke konflikta koji su pokrenuli događaje, da osete motivaciju učesnika  i moguća  razrešenja. Morenu je bilo teško kada su glumci izbegavali da igraju sebe i flertovali s uhodanim ali efektnim glumačkim klišeima. Mnogi od njih su napustili Teatar spontanosti i postali poznati pozorišni i filmski glumci. Suočen s ovim dilemama, on je ovo pozorište okrenuo ka terapijskom pozorištu,  što je bila strategijska odluka, jer je  bilo moguće  postići veću spontanost. Estetsku  nesavršenost glumca  na sceni publika ne bi oprostila, ali nesavršenstvo i nesklad koje pokazuju „mentalni pacijenti”, ljudi koji iskreno, otvoreno  pokazuju  svoja osećanja  i  želje, svoju intimu  na  psihodramskoj  sceni, publika  bi često toplo prihvatila  i učestvovala u tome. Svi su učestvovali  u terapiji, i bili prihvaćeni  u  svojoj ogoljenosti prirodnog talenta, bez  pozajmljenog  perfekcionizma zvaničnog teatra gde su glumci igrali po napisanom tekstu. Kasnije su došle spontane priče iz publike ili od samih glumaca na sceni. Ove priče su bile poštovane i validirane. Ljudi su imali upravo potrebu da neko sa poštovanjem čuje i validira njihovu priču. Ove priče su spontano odigravane na sceni spontanog teatra. Ovo je bila preteča  današnje psihodrame koju je Moreno razvio u Njujorku u kasnim 1930-im. To je bila i preteča spontanog  Playback teatra  koji je Morenov učenik  Jonathan Fox  razvio 1970-ih.

Moreno je, 1920-ih, vodio značajne razgovore sa Buberom. Obojica su čitala Sokrata, Dantea, Kirkergarda i Ničea. Obojica su priznavali primarnost  originalnog ljudskog susreta. Moreno je govorio da je u početku svega – akcija i grupa, a Buber da je početak ljudski odnos. Obojica naglašavaju neophodnost da se promene forme kulture kako bi se stiglo do mnogo plodnijeg haosa, u kome je moguća promena. U svom kasnijem terapijskom radu, Moreno je insistirao da protagonistu, a i grupu, dovede u stanje iznenađenja i manje konfuzije, jer tada postoji mogućnost da se napuste uhodane, a sada nekorisne sheme ponašnja  i dođe do promene. Obojica su naglašavali važnost da se direktno u akciji iskusi realnost kao mogućnost promene, a ne samo da se govori o tome.

            U to vreme Moreno radi i kao  lekar u malom mestu blizu Beča. Pošto je imao platu od opštine, privatnu praksu obavlja besplatno, postaje veoma popularan i, na neki način, ostvaruje svoje mesijanske ideje iz mladosti. Živi zajedno u obostranoj inspirativnoj i harmoničnoj vezi s učiteljicom Mariannom Lornitzo. Uz pomoć Marijane, ostvario je prvu individualnu psihodramsku seansu s pacijentom koji je želeo da se ubije. Zajedno su ušli u  pacijentov  unutrašnji svet i izvodili su scenski različite životne  mogućnosti,  susreli su  se i sa smrću. Ovom čoveku su omogućili da u sigurnim uslovima, uz podršku, izvede scenski svaki detalj svoje fantazije, a u traganju za svojim potrebama i putevima pomogao mu je  Moreno kao reditelj, direktor predstave, a Marijana kao pomoćni ego gde je predstavljala  bitne ličnosti iz njegovog zivota. Bitno je bilo da je tog čoveka neko hteo da prihvati i sluša ozbiljno, tako da je mogao da iznese svoja osećanja na sceni. Ovo je  doprinelo Morenovom razumevanju  lečenja  depresije.

U Teatru spontanosti Moreno je dalje pratio mogući terapijski efekat na učesnike predstave. Omogućavao im je da prošire repertoar svojih životnih uloga, da probaju nove uloge koje su želeli, a istovremeno strepeli  od  toga. Jednoj ženi, koja  je  često igrala ulogu  smerne svetice, dao je  ulogu raskalašne agresivne zene. Njen partner George  se prethodno žalio Morenu da Barbara u pozorištu igra anđele i svetice, a kod kuće je jako agresivna prema njemu . Kada je  Barbara  uspela da spontano uđe u novu  ulogu na sceni   i otkrije potisnute delove sebe, došlo je  kasnije  do značajnih promena  u njenom  ponašanju  u privatnom životu i sposobnosti za bolje međuljudske  odnose.  Odnosi Barbare i njenog partnera su se nakratko  popravili. Međutim,  ubrzo su se rastali.  Pet godina kasnije George Barbarin partner je izvršio samoubistvo. Tada je  Moreno počinjao sa psihodramom i grupom. Početkom 1920, Moreno nije imao dovoljno psihijatrijskog iskustva, nije dovoljno  poznavao rizike samoubistva. Nije imao prilike da članove grupe koji su u krizi prati na duži vremenki period. Moreno je radio i  scensku terapiju  sa drugim parom, Robertom  i Diorom. Izgledalo je da sve ide dobro, ali jednoga dana Diora je ostavila Roberta i on se ubio sledećeg  jutra. Ova dva samoubistva članova grupe Spontanog teatra su potresla i jako zabrinula Morena.

            Inače, psihodramska  scena je pomogala  kao psihološko ogledalo. Tako je Moreno  postepeno  otkrivao psihodramski metod. Verovao  je da  kod ličnost može da dođe do promene  pomoću  uvida kroz akciju, kroz proces ponavljajućeg eksperimentisanja sa starim  i novim  ponašanjem,  uz učestvovanje grupe. Moreno  je smatrao da je ovo suprotno psihoanalitičkom pristupu  gde razmišljanje  prethodi  akciji. Za psihodramu  je važno da se ovo spontano ponašnje, a  nekada  i  iznenađujuće pražnjenje  osećanja  kroz akciju, dešava  na psihodramskoj sceni u zaštićenim  uslovima. Shvatio je da spontana gluma, koja zahteva da čovek ispolji sebe, svoj život, jeste najpogodnija  za ljude koji stvarno hoće da promene svoje živote i preuzmu odgovornost za to. U istraživanju novih mogućih uloga koje čovek može da ostvari, Moreno je došao do metode zamene uloga. Ona se odvija tako što  ličnost čiji život istražujemo na sceni  zameni ulogu sa  drugom značajnom ličnošću  iz njenog života (Role reversal). Tako ličnost dobija  mogućnost da bude u ulozi druge osobe i da iz te uloge ne samo sagleda sebe, već i bolje razume drugu ličnost u čijoj je ulozi. Na taj način osoba bolje shvati  odnos i uzajamno delovanje. Takođe, uveo je i  metodu dubliranja, odnosno, ako članovi grupe osećaju da ličnost na sceni ne ispoljava značajan deo sebe, onda član grupe stane iza protagoniste  i ispolji ono neispoljeno ponašnje.

 

Osećajući (1925. godine)  mnoga ograničenja  u Austriji, Moreno odlazi u Sjedinjene Američke Države, u Njujork, da bi razvio svoj metod, uspešno savlađujući mnoge prepreke. Moreno je tada razmisljao  da umesto u Ameriku emigrira u Sovjetski Savez jer su 1920-ih  u Rusiji Stanislavski, Majerhold, Ejzenštajn i drugi  tražili nove dramske forme i  kreativno eksperimentisali. Tada je izgledalo da će  se i teatar i umetnost slobodno razvijati u Rusiji posle revolucije.

            Interesanto je da je Moreno dobio ulaznu vizu za SAD na poziv kompanije koja se zaineresovala za za patent koji su razvijali Moreno i brat njegove prve  supruge M. Lorintzo. To je bila mašina za beleženje zvuka. Po dolasku u SAD, Moreno ima problem da dobije trajnu vizu,  kao i  radnu  dozvolu da radi kao lekar. Bilo je potrebno  da polaže ispite iz kliničke medicine. Posvećuje se  radu  na psihijariji i psihodrami.

 U Njujorku  promptni  teatar  više za Morena nije bio dovoljan,  kao ni to da samo oslobađa  i  školuje glumce kao što je radio Stanislavski, pa se sve više okreće psihoterapijskom  pozorštu – psihodrami. Moreno radi u raznim psihijatrijskim ustanovama u Americi, u zatvorima, u školama za delinkventne devojke, postiže velike uspehe, stiče sledbenike i protivnike. Kod njega su 1940-ih  dolazili   budući svetski poznati psihoterapeuti koji su kasnije razvili svoje psihoterapijske metode. To su bili Perls, koji je razvio Geštalt terapiju; Bern, koji je  razvio Transakcionu analizu; Fuks, koji je razvio Grupnu  analizu. Moreno je  sa Fuksom razvio odličnu saradnju i kasnije su zajedno osnovali Internacionalnu asocijaciju  grupne psihoterapije (IAGP)  koja je i  danas  glavna svetska asocijacija grupne psihoterapije. Na  njegove  otvorene grupne  seanse psihodrame  dolaze mnogi pedagozi, sociolozi, umetnici, pa i  glumac Orson Vels.

Godine  1936, u blizini  Njujorka,  Moreno osniva (Beacon) sanatorijum, koji se razvija kao Psihoterapijski  centar za lečenje, a i kao Internacionalni  edukativni centar za buduće  psihoterapeute-psihodramatičare. Bikon sanatorijum  bio je  terapijska zajednica – osoblje i pacijenti, kao  i ljudi koji su bili na školovanju, živeli su zajedno, redovno se sastajali i bili vrlo otvoreni  međusobno, slobodno se kretali i razgovarali o svom životu. Svakodnevno su bili  zajedno u grupnoj terapiji. Na psihodramskoj sceni znali  su da su zakoni realnosti  nešto izmenjeni, i da u bezbednim uslovima mogu da istraže svoje živote iz različite i nove perspektive.

 

Moreno je  revolucionarno  i uspešno radio s psihotičnim  pacijentima,  omogućavajuci  im da svoj otuđeni  unutrašnji  svet  izvedu napolje na scenu među  ljude u realnost i da ga, u  kontaktu  s grupom, uz podršku koriguju, da nađu zdraviji način da zadovolje svoje potrebe. Čoveku, koji je bio ubeđen da je Hitler, omogućio je na psihodramskoj sceni susrete s Geringom, Gebelsom i drugima. Njih su igrali članovi grupe, Morenovi koterapeuti. Moreno je omogućio ovom čoveku da na scenu izvede deo svog sumanutog nerealnog sveta. Tako  unutrašnji svet ovoga  čoveka više nije bio izolovani vakum, on je bio na sceni sa stvarnim  ljudima, iako su oni u početku igrali Geringa i Gebelsa, likove iz njegovog sumanutog, psihotičnog sveta. Ovaj  čovek je verovatno znao da na sceni nisu pravi Gering i Gebels, ali je imao veliku potrebu da svoju priču podeli sa nekim ko će to poštovati i validirati. To je ovoga puta bila psihodramska grupa koju je vodio Moreno.   Ipak, na psihodramskoj sceni ovaj čovek je  postepeno počeo da razvija sve realnije ljudske odnose. Kasnije je odigrao na sceni  svoje odnose sa majkom, kao i suprugom, koje su igrali članovi grupe.  Ovaj čovek je posle niza seansi izašao iz psihoze. 

            Morenov važan saradnik i životni partner bila je njegova treća žena Zerka Toeman­ Moreno. Upitan od Grenberga  šta je najvažniji dogadjaj u njegovom zivotu, Moreno je rekao da je to   susret sa Zerkom 1941, njihovo kasnije životno partnerstvo i profesionalna saradnja.  Zerka Moreno je omogućila da psihodrama bude praktičnija i razumljivija, a školovanje psihodramskih  psihoterapeuta efikasnije.

Moreno kasnije osniva Američku  asocijaciju za psihodramu i grupnu psihoterapiju, a potom  i  Internacioalnu asocijaciju  grupne psihoterapije  (IAGP)  čiji je bio i prvi predsednik, a Fuks, kao osnivač Grupne analize  potpredsednik. Kao misionar, Moreno  putuje po svetu i širi psihodramu. Kažu da je nastavio da u susretima gleda ljude intenzivno, direktno i pošteno.  Njegov koncept susreta bio je: „Susret dvoje lice u lice, oči u oči. Kada priđemo blizu, zamenićemo naše oči. Ja ću gledati tebe tvojim očima, a ti ćeš gledati mene mojim ocima.”[4]

            Moreno je stvorio i razvio psihodramu. Svojom ličnošću,  kreativnošću,  vrednovanjem autentičnog ljudskog   susreta,  pokrenuo je mnoge, ali je takođe kod dela psihijatara, psihologa i psihoterapeuta stvorio otpor prema psihodrami.   I danas se u mnogim knjigama o grupnoj psihoterapiji  Moreno i njegov doprinos ne spominju. Vodeći psihoterapeuti u svetu, kao što su Fuks, Pines, Bateman i drugi pišu o značajnom Morenovom doprinosu. Postoji i poglavlje o psihodrami  u vodećem svetskom udžbeniku psihijatratrije, čuvenog autora Kaplana. U knjigama koje se bave psihodinamskom grupnom psihoterapijiom, Moreno se ne pominje. Ovo je detaljno analizirao psihijatar i psihodramatičar  Blatner u knjizi  „Osnovi  Psihodrame”[5]. Za otpore u odnosu prema psihodrami, mogu se tražiti razlozi u istorijskom kontekstu u kome se razvijala  psihodrama, a delom oni proističu iz specifičnsoti  Morenove ličnosti.

             Istorijski gledano, psihodrama je bila radikalno različita od vodećih analitičkih i neanalitičkih metoda psihoterapije koji su dominirali od 1935. do 1955. godine.  Kasnije, šezdesetih godina prošlog veka, psihoterapija   je počela da integriše neke Morenove ideje sa psihoanalitičkim konceptom. To se dogodilo pre svega u grupnoj terapiji, porodičnoj psihoterapiji, humanističkoj psihologiji, geštalt terapiji, transakcionoj analizi, u grupama susretanja – encounter groups. Bez obzira na to, Morenov doprinos je malo pominjan  i psihodrama je dugo  bila delimično izolovana. 

Psihoanaliza je 1940-ih  bila avangardni metod za mnoge mlade psihijatre i psihologe. Moreno je stalno insistiriao na tome  da se psihodrama bitno razlikuje od psihoanalize. Time je gubio mnoge potencijalne pristalice. Moreno je često radio  izvan vodećih sistema psihoterapije sa manjim grupama svojih studenata. Danas se u grupnoj psihoterapiji događa  kompatibilna integracija grupne analize, interpersonalne grupne psihoterapije i psihodrame. Moreno je  moguće integracije  ređe pokušavao.

             Klasična psihodramska grupna seansa  traje od 120 do 180 minuta. Većina psihoteraapeuta je preferirala tradicionalnu  individualnu seansu od 50 minuta, odnosno grupnu u trajanju od 90 minuta. Malo je terapeuta shvatalo da psihodrama u jednoj seansi može da pokrene više materijala nego nekoliko verbalnih psihoterapijskih seansi. Mnogi su bili zabrinuti u vezi s tim što se u psihodrami ispoljava previše emocija. Terapeute je zbunjivala i akcija na psihodramskoj sceni. Oni su se pitali  kako da kontrolišu akciju i pražnjenje emocija u psihoterapiji. To su nazivali Acting out – impulzivna nekorisna akcija bez uvida i to su povezivali sa psihodramom, odnosno pripisivali psihodrami. Trebalo je vremena da se shvati da je u  psihodrami u  početku katarza ta koja oslobađa emocije,  a da se u drugom delu rada, tokom procesa prorade, događa katarze integracije. Na taj način, psihodrama  direktno utiče na smanjenje impulsivnosti  i  destrukcije.

 Aktivnost i eksponiranje psihodramskog terapeuta su takođe zbunjivali  psihoanalitičke terapeute,  koji su insistirali da  terapeut treba da bude u neutralnoj ulozi da bi se podstakao transfer. Mnogi terapeuti danas pišu o tome  da nema veštačke neutralnosti terapeuta, da postoji i pozitivna transparentnost terapeuta,da su za terapiju binti autenticni susreti, ali u Morenovo vreme nije bilo tako.

 Mnogi  su smatrali da je teatar u dvadesetom veku neautentičan, histrioničan i nisu ga u dovoljnoj meri  poštovali. Zbunjivalo ih je da teatar može da   bude deo psihoterapije, kao što se to događa u psihodrami. Nisu razumeli da je Moreno težio da razvije autenični spontani teatar života i istine, i da ga uvede u psihoterapiju. Pogrešno su shvatali  i termin „igranje uloga” (Role Playing)  i pripisivali mu da je to neautentično,  nerealno, čak i prevarantsko ponašanje.

 Grupna psihoterapija nije bila popularna, nije bila u modi u počecima psihoterapije. Proces oslobađanja od individualne represije je tek  kasnije počeo. Bio je veliki  izazov ljudima da sebi priznaju da imaju socijalno neprihvatljiva osećanja i misli, seksualne i agresivne fantazije. To je bilo teško otvoriti i u individualnoj seansi sa  jednim neosuđujućim terapeutom.   Pričati o tome u grupi i  pokazati to na sceni  pred drugim ljudima bilo je u početku nezamislivo. Zato su privatnost i poverljvost jako bitni u individualnoj terapiji.

 U toku Drugog sveskog rata, početkom četrdesetih godina proteklog veka,  Bion, Mejn,  Fuks i drugi psihijatri i psihoanalitičari,  počeli su u Britaniji da vode  grupnu terapiju i terapijsku zajednicu  sa vojnicima. Tada, uslovljeno datim okolnostima, dolazi do velikog širenja  prakse grupne psihoterapije u čitavom svetu. Ali, deo grupnih terapeuta i danas ima rezerve upravo prema psihodrami.  

Postoje možda i razlozi  koji se tiču Morenove ličnosti,  a koji su mogli  uticati na to da psihodrama bude manje prihvaćena. Na primer, način kako je Moreno vodio psihodramske  otvorene  grupe – Open Groups, u Njujorku 1940-ih, bio je šokantan za mnoge koji su tada bili u glavnim tokovima psihoterapijske  profesije. Moreno je tada  vodio psihodramu u  velikim grupma od 30 pa i do 100  ljudi za vreme vikenda. Cena za  jednu seansu je bila kao bioskopska karta  i većini je ova cena  bila  pristupačna. Profesionalci su bili zabrinuti da će  ljudi koji učestvuju u psihodrami doživeti snažne emocije, te da neće imati dovoljno vremena da potpuno procesuiraju svoja osećanja.Takođe, izgledalo im je da nije istraženo da li protagonisti u psihodrami imaju dovoljnu  socijalnu mrežu  podrške koja će im biti na raspolaganju  posle psihodramske seanse. Ipak, iako nije bilo žrtava zbog  načina kako su Moreno i njegovi saradnici vodili otvorene grupe, neki su smatrali da poverljivost – confenditiality, nije dovoljno zaštićena i da nema dovoljno redovnog praćenja –  follow up, iz seanse u seansu. Sve ovo  je nekima izgledalo neprofesionalno. Moreno je nastavio da vodi ove otvorene psihodramske seanse i to je bila njegova  promocija psihodrame.

            Moreno je odlučio da u edukaciju za psihodramskog terapeuta prihvati kao studente i one ljude koji nisu bili iz profesija mentalnog zdravlja. Verovao je i činio da  se psihodrama, sociodrama, sociomerija, grupni pristupi ne primenjuju samo u psihoterapiji u kliničkim uslovima, već da se primene i  u školstvu, sociologiji, religiji, pozorištu, umetnosti. Njegovi studenti dolazili su iz raznih profesija, što  je svakako povećalo kreativnost. Ipak, neki stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja,  koji su u Morenovo doba  bili uticajni u akademskim i kliničkim krugovima psihijatrije i psihologije, smatrali su da Moreno  na taj način umanjuje profesionalizam.

Širenje  psihodrame je bilo inhibirano zbog nedostatka dovoljno pisanih tekstova  o  teoriji i praksi psihodrame, kao i jasnih praktičnih udžbenika psihodrame. Tako  je bilo do polovine šezdesetih godina prošlog veka. Moreno je pisao, ali njegovi tekstovi su bili teži za čitanje jer on nije pravio mostove sa drugim vodećim psihološkim teorijama. Imao je kompetitivan stav sa psihoanalizom i osporavao je orginalnost doprinosa drugih u grupnoj psihoterapiji. Međutim, kasnije su širenju psihodrame značajno pomogle  knjige i članci Zerke Moreno, a potom  Adama Blatnera, Elen Goldman kao i knjige koje su uredili Marcia Karp, Kate Bradshaw i drugi. To su bili vrlo jasno napisani, praktično primenljivi  tekstovi, što je značajno pomoglo mnogim studentima psihodrame.

Morenov lični stil prezentacije  izazivao je otpor kod nekih profesionalaca. Moreno je svakako bio izrazito harizmatičan, dinamican, dramatican,  samouveren, vatren. Bilo je onih koji su smatrali da to ide ka grandioznosti i megalomaniji. Ipak, njegova esencijalna vitalnost i entuzijazam privlačili su mnoge.

 Bolje razumevanje, objašnjavanje i sagledavanje psihodramske teorije i prakse ostaje na Morenovim saradnicima i narednim generacijama psihodramskih terapeuta. Takođe, neophodno je da mi kao psihodramatičari nastavimo da istražujemo  kako da na što kvalitetniji način vodimo psihodramske grupe u svakodnevnoj praksi; da istražujemo  mogućnosti  kompatibilne integracije Psihodrame–Moreno, sa Grupnom analizom–Fuks i Inerpersonalnom grupnom psihoterapijom–Yalom i Sulllivan, kao  i  Psihodinamskom grupnom psihoerapijom–Rattan i Stoun.   

Godine 1974, Morena je serija manjih moždanih  i srčanih udara privezala za postelju, onemogućila ga da hoda i  bitno mu usporila govor. To je   bilo  nepodnošljivo čoveku Morenove energije i on je odlučio da prestane da jede i da umre dostojanstveno. Rekao je da svako ko želi da ga vidi može da dođe u Bikon. Stotine i stotine prijatelja i učenika došli su i zagrlili ga. Rekao je: „Nije vreme za tugu, živeo sam pun život.”

Želeo je da mu na nadgrobnoj ploči piše Dr J. L. Moreno,  čovek koji je vratio spontani humor i smeh psihijatriji. Tako je i učinjeno.

 

LITERATURA

 

  • Moreno J. L,  1889-1974. (1989).  Marineau R. F. Tavistock-Routledge. 

  • Blatner, A. (1988).  Foundations of Psychodrama. New York Spiringer.

  • Moreno Zerka (2012).  To Dream Again, a Memoir. Mental Health Sources.

  • Razgovori autora D. Potkonjaka  sa M. Karp i Zerkom Moreno.

 

 

[1]Moreno J. L,  1889–1974,  (1989).  Marineau R. F. Tavistock-Routledge.

[2]Moreno Zerka (2012).  To Dream Again, a Memoir.  Mental Health Sources.

 

[3] Ibidem, Moreno Zerka.

[4]Moreno J. L,  1889-1974.(1989).  Marineau R. F. Tavistock-Routledge. 

 

[5]Blatner, A.(1988).  Foundations of Psychodrama. New York Spiringer.

© 2023 by GR

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now