TEHNIČKI PRINCIPI GRUPNE ANALIZE

UVOD

Grupna analize je složena teorija i tehnika psihoterapijskog rada. Šest do osam pacijenata sedi u krugu okrenuti jedan prema drugom, licem u lice, i tokom devedest minuta, razgovaraju o sebi.Njihov položaj odredjuje, na izvestan način, komunikacije, interakcije i uopšte odnos medju njima u terapiji. S.H.Foulkes, tvorac grupne analize kaže’’ U grupnoj situaciji su članovi grupe i terapeut aktivni, koncentrisani na situaciju ‘’ovde i sada’’u svojim interakcijama i odnsima.Grupna situacija je socijalna situacija, a interakcija medju članovima grupe je povoljan prostor za njihove kontakte.Njihova psihodinamika se razvija u zajednickom matriksu ovih interpersonalnih odnosa.Na ovaj način, stvara se mreža multipersonalnih odnosa , koja je veoma kompleksna i kao takva odredjuje komunikaciju, a terapija u grupi, bi trebalo da obnovi poremećenu komunikaciju.Stoga, grupa kao medij i grupna analiza kao metoda, pomaže da se razbije ova izolacija pacijenata.Na ovaj način, učeći u grupi kumunikaciju, pacijent se priprema za komunikaciju u socijalnim grupama. Stoga terapeut ima važan zadatak, da učini sve, da komunikacija postane razumljiva svim članovima grupe.Kako bi to ostvario, koristi se tehničkim principima grupne analize koji zahvataju  horizontalni nivo, jer  intervencijama zahvata vise širinu nego dubinu.To je zbog toga, što je grupa bliže spoljašnjoj socijalnoj situaciji s kojom je povezana.Zbog toga je grupa bliže životu a S.H.Foulkes kaže ‘’Membrana koja deli grupu i spoljni svet je polupropusna.Sve ono što se menja u ličnosti, tokom grupne terapije,  skoro odmah se reflektuje u život.’’ 

TEHNIKA FORMIRANJA GRUPE

Grupni analitičar ima odgovoran zadatak da formira grupu , koju sačinjavaju individue koje se medjusobno ne poznaju, ali imaju slične psihološke poteskoće na kojima treba da rade.
Plan formiranja grupe donosi grupni analitičar, koristeći svoje znanje i iskustvo rada sa pacijentima koji imaju psihološke poteškoce.Plan formiranja grupe treba da sadrži sledeće elemente
Izbor 6 -8 pacijenata neurotske strukture, sa mogućnošću da medju izabranim članovima grupe bude jedan član koji je dijagnostikovan, kao poremećaj ličnosti.Ostale dijagnostičke kategorije nisu podobne za rad u grupnoj analizi.
Odluka o tome da li će grupa biti otškrinutih ili zatvorenih vrata.Odluka zavisi od cilja koji je terapeut postavio, najčesće su grupe otškrinutih vrata, što znači, kada jedan član grupe napusti ili završi grupu na njegovo mesto dolazi drugi član.Grupa zatvorenih vrata je najčešće grupa edukanata i ona ima vremensko trajanje koje je unapred dogovoreno, a ne manje od 2 godine.
Grupa se sastaje jednom ili dva puta sedmično i traje 90 minuta.Preporučeno je da se sastaje dva puta sedmično.Sastanci su uvek na istom mestu, u isto vreme.
Terapeut je obavezan da unapred, a minimum dva meseca, obavesti članove grupe o pauzama koje slede.Pauze za vreme praznika i godišnjeg odmora.
Terapeut unapred odredjuje cenu jedne seanse i obaveštava članove grupe, da se plaćaju održane seanse, a ne seanse na kojima su članovi prisustvovali.
Grupa se stvara postupno.Izabrati 6-8 pacijenata stavlja grupnog analitičara u priliku, da razmišlja o svakom članu ponaosob, te da predvidi mogućnosti članova, kao participanata, u grupi. Članovi grupe se nisu poznavali od ranije, te im to daje mogućnost, da stvaraju odnose unutar grupe, a koji postoje samo unutar kruga. Da bi to postigao, mora organizovati preliminarne intervjue koji će mu ukazati na probleme koje svaki potencijalni član grupe ima, ali i njihove mogućnosti da rade u grupi .

PRELIMINIRANI INTERVJU

Svaki član grupe koji je upućen grupnom amalitičaru, ili ga je sam grupni analitičar odabrao u svojoj praksi, dolazi na zakazani preliminarni intervju tokom kojeg se grupni analitičar upoznaje sa problemima koje pacijent ima.Preliminarni intervju traje 50-60 minuta i može se odvijati kroz nekoliko pacijentovih dolazaka, a u zavisnosti od odluke grupnog analitičara.Preliminarni intervju može biti organizovan i u vidu sastanka grupe, kada u jednoj seriji od prosečno četiri grupne seanse, grupni analitičar odabira članove grupe za grupnu analizu.
Sem toga, što se grupni analitičar obavesti o psihološkim problemima mogućeg člana grupe, grupni analitičar daje obaveštenje pacijentu o njegovim obavezama koje se tiču njegove terapije.Grupni analitičar obaveštava mogućeg čana gupe o redovnosti dolaženje, o načinu obaveštavanja, kada član neće doći na grupu, o načinu plaćanja, pauzama, o tome da nije preporučena komunikacija medju članovima grupe, o diskreciji.Gupni analitičar i pacijent stvaraju ugovor o načinu odvijanja terapije, koji oboje moraju poštovati i medjusobno se obaveštavati, ukoliko dodje do bilo kakvih odstupanja.Isto tako, grupni analitičar obaveštava pacijenta o neophodnosti diskrecije grupnog sadrzaja.
Važnost redovnog dolazenja obezbedjuje kontinuitet razvoja odnosa medju članovima grupe i terapeuta.Obaveza javljanja, u vezi odsustvovanja, ima važnost zbog preuzimanja obaveza prema članovima grupe i terapeutu, što stvara osećanja sigurnosti, te medjusobne odgovornosti.Posebno mesto u pravilima ponošanja u grupi zauzima diskrecija.Članovima grupe terapeut daje objašnjenje koliko je važno, ne iznositi sadržaje van grupe, jer to može naneti bolna osećanja članovima grupe. 
Preporuke koje su navedene dobiće svoje mesto već na prvom sastanku grupe, jer će tada terapeut uočiti kako su članovi grupe razumeli njegove preporuke na preliminarnom intervjuu. 
U tergapijskom smislu, grupni analitičar ima zadatak da spozna pacijentove psihološke mogućnosti, kako da uoči svoje probleme, kao i o svesnom i nesvesnom osećanju potrebe da se tu nešto uradi.To je povezano sa sposobnošću pacijenta, da toleriše napor i bol  suočavanja sa unutrasnjim konfliktom , a grupni analitičar ima zadatak da proceni te sposobnosti,  kako bi obezbedio tok grupnog procesa.Kada grupni analitičar uoči da je pacijent spreman da spontano iznosi svoja razmišljanja, te da pokazuje interesovanje za to šta drugi govore o sebi, može se reći da je pacijent spreman za ulazak u grupu. Preliminarni intervju može se smatrati inicijalnom fazom u terapiji koja je važna za dalji tok terapije.

PRVI SASTANAK GRUPE

Grupni analitičar, mora pred svaki sastanak grupe proveriti broj stolica u grupi.Treba da ih bude onoliko koliko je članova grupe.Stolice su postavljene u krug.Prostor kruga koristi se kao simbolizacija grupe kao celine, koja početkom  rada grupe počinje graditi odnose unutar kruga. Odnosi ostaju unutar tog kruga.
Mesta koje će članovi grupe zauzeti zavisi od njihove anksioznosti?Krug dozvoljava članovima grupe da se vide, a mesto koje su zauzeli upućuje na to, kako se osećaju u grupi.Ukoliko sede pored voditelja, može se razmišljati o tome, da je član grupe anksiozan, ukoliko pak sedi naspram voditelja, može se misliti da je ambivalentan prema grupi. 
Prvi sastanak grupe odslikava i razumevanje članova grupe, preporuke koje su dobili na prvom intervjuu, kroz atmosferu koja će se stvoriti na prvom sastanku.Ovo je temelj za razvoj grupne kulture koja će dobiti na znacaju tokom grupnog procesa.
Voditelj ima veoma značajnu ulogu na prvom sastanku grupe, upravo zbog toga, što joj on daje početnu atmosferu, koja je od pomoći pacijentima koji su anksiozni i zbog toga mogu ponuditi tišinu, koja na prvom sastanku može pokrenuti unutrašnje konflikte više bolesnih članova grupe, što može stvoriti osećanje nesigurnosti kod ostalih članova grupe.
Svaki voditelj ima svoj način na koji započinje grupu.Način na koji ja započinjem grupu je sledeći.Uobičajeno kažem da je ovo trenutak kada zajedno počinjemo da radimo na poteškoćama zbog kojih su se obratili na terapiju, te da ih molim da nešto kažu o sebi .Nakon njihovog predstavljanja, kratko ponovim pravila rada u grupi, naglašavajući koliko je važno da izmedju sebe imamo osećanje poverenja i uvažavanja problema koje zapažaju jedni kod drugih.
Prvi sastanak može odslikati i način na koji će grupa uspostaviti svoje transefrno kontartarnsferne odnose, ali i otpore i druge mehanizme koji se radjaju u grupnom procesu.

SETTING
Grupno analitički setting upućuje nas na to, koliko je važno da okruženje svakog pacijenta, ali i grupe kao celine, živi u saznavanju sigurnosti u odnos sa terapeutom, naglašavajući  autonomiju pacijenta u njegovim osećanjima prema psihopatologiji koju ima, te terapeuta koji se prema toj patologiji ponaša neintruzivno, već sa puno razumevanja i uvažavanja,kao i podrške da istu prevazidje.Pacijent takodje mora spoznati sopstvenu odgovornost za mogućnosti prevazilaženja svojih poteškoca kao i naučiti da podnese sve svoje neadaptabilnosti u svom ponašanju.
Da bi se setting odvijao valjano, potrebno je obezbediti uslove za njegovo odvijanje.
Podrazumeva se, da je terapeut educiran prema svim pravilima edukacije, te da će uneti u terapiju svoje znanje, iskustvo i koristiti ih na najbolji način.Terapeut sa svoje strane daje ton terapiji, koji član grupe i grupa kao celina prepoznaju i najpre slede taj ton da bi kroz vreme komponovali sopstvene tonove na lestvici odnosa u grupi i na taj način stvarali novu melodiju u svojim odnosima.
Pored ovako ispoljene interpersonalne komunikacije izmedju terapeuta, grupe, pojedinih članova u odnosu sa terapeutom i medju njima samima, terapeut daje i spoljnje okvire settinga koji su znacajni za odigravanje navedenih.

A.propisani uslovi u koje spadaju:
sastajanje sa strancima , poseban oblik grupe, soba i nacin sedenja, krug, broj članova, trajanje i učestalost seansi
Članovi grupe, koji ulaze u grupu su medjusobno stranci, jer se ne poznaju od ranije, što u svakome od njih budi različita osećanja, na koje terapeut mora obratiti pažnju od samog početka, i ona mogu dati prve okvire grupne dunamike.
Kada govorimo o posebnom obliku grupe, mislimo na grupu otškrinutih vrata ili zatvorenu grupu.Grupna terapija se odvija po principu otškrinutih vrata, što znači, kada jedan pacijent ode iz grupe, na njegovo mesto dolazi drugi. Zatvorena grupa  je ona koja počinje i završava sa istim brojem članova.
Soba treba da bude veličine koja je dovoljna za funkcionisanje u njoj, a stolice su postavljene u krug, tako da svi u svakom trenutku mogu videti jedni druge.Od načina na koji članovi koriste stolicem sedeći na njima, možemo zaključiti kako se osećaju jedni prema drugima.Primer Ako član grupe sedi pored terapeuta, možemo razmišljati o tome, da ima problem odnosa sa autoritetom
Kada govorimo o broju članova grupe, idealan bi bio 7 no 8 je maksimalni broj, dok je broj ispod pet neprihvatljiv, sem ako se dogodi u seansi, ponekad. M.Pines kaže da dobro vodjena grupe nikada nema izostanak više od jednog do dvoje.
Odluka da grupa traje sat ipo je empirijska, ali široko prihvaćena M.Pines-.Što se tiče frekvence, minimum je jednom nedeljno, dva puta nedeljno je optimalan broj seansi, jer čine proces zanimljivijim i vrednijim.  

B.principi ponasanja
Redovnost, tačnost, diskrecija, pravilo apstinencije, bez spoljašnjih kontakata, bez životnih odluka.
 Redovnost je značajna, kako bi se uspostavio kontinuitet odnosa, a samim tim i razvio proces. Odsutnost stvara pukotine u interakciji, prvenstveno onemogućava apsorbciju interpretacija, jer one neredovnim dolaženjem nemaju istu vrednost.O izostancima od pacijenta se zahteva da da obaveštenje, a terapeutova redovnost se podrazumeva.
Od pacijenata se očekuje tačnost, a od terapeuta se to naprosto podrazumeva, jer njegovim dolaskom seansa počinje.Od načina na koji pacijenti dolaze, može se razmisljati o tome u kojoj su fazi lečenja.Primer Redovno zakašnjavanje, može ukazivati na otpor, o čemu se u grupi treba razgovarati.
Prirodno je da se očekuje od članova grupe da ne iznose sadržaje iz grupne seanse, kao što se očekuje da tokom trajanja rada grupe članovi grupe ne donose nikakve važne odluke kao i da izostane kontakt izmedju članova grupe van seansi.
Naravno, da ne možemo očekivati apsolutno pokoravanje ovim zahtevima, ali se očekuje da se svi dogadjaji uvek vrate na razgovor u grupi.

C.uspostavljanje kulture
Kultura grupe nastaje vremenom, kako odmiče grupni proces.Kulturu stvaraju članovi grupe i terapeut, a šta je to što će dominirati zavisi od načina na koji terapeut koristi različite sadržaje u grupi.Neki terapeuti mogu negovati tolerantnost, drugi počtenje, čto može imati i veze sa ličnošću terapeuta koja se ne može izbeći.
Važmo je reći da kultura, atmosfera, ono što je dozvoljeno ili nije, postaju uspostavljena tradicija grupe.Spoznaja, da je svaki član zavistan od drugog člana, dovodi do uspostavljanja vrlo dobre tolerancije u pogledu svih problema.Poverenje u grupu, medjusobno poštovanje, te poverenje u terapeuta značajni su za ceo proces- M.Pines-

RADNI SAVEZ

Podrazumeva stabilan odnos izmedju grupe kao celine i grupnog analiticara, te isti odnos izmedju pojedinih članova i voditelja kao i izmedju samih članova.Grupni analitičar je taj, koji daje primarni ton radnom savezu, jer svojim odnosom prema grupi podstiče razvijanje konzistentnog odnosa medju članovima grupe i njega samog, te na taj način obezbedjuje mogućnost da članovi grupe polako formiraju pozitivan stav prema zadatku koji imaju prema sebi i prema svim članovima grupe pojedinačno.Ova veza, izmedju članova grupe i grupnog analitičara je racionalna , razumna i ona omogućava grupnom anliticaru da radi smišljeno u tretmanu.Kolika je važnost saveza u tretmanu, govorio je SH Freud u svome radu-1895d”Mi od pacijenta stvaramo saradnika”da bi 1937c napisao”analitička situacija sastoji se od savezništva terapeuta sa egom osobe pod tretmanom”  ali u istom članku on dodaje da je to “pakt” izmedju terapeuta i pacijenta.U svom poslednjem delu SH Freud kaže”Lekar-analitičar i pacijentov ego, zasnivajuci se na realnom spoljnjem svetu moraju da se udruže u partiju protiv neprijatelja, protiv zahteva nagona ida i zahteva savesti -superega .Mi sklapamo pakt jedan sa drugim, da bismo njegovom egu povratili vlast nad izgubljenim delovima njegovog duševnog života.Ovaj pakt u stvari čini analitučku situaciju” Pored Freudovih zapažanja o radnom savezu R.Sterba je ukazao na to da psihoanalitičar podstakne u pacijentu sposobnost za razdvajanje elemenata koji su usmereni ka realnosti, od onih koji to nisu, nazivajuci to “terapijskim rascepom ega” -1934.Ego elemeneti usmereni ka realnosti omogućavaju pacijentu da se identifikuje sa ciljevima terapije, što uslovljava uspešan psihoanalitički rad. Uspešnom psihoanalitičkom radu pridružuje se i pacijetova sposbnost da vidi sebe kao da je neka druga ličnost.Freud, 1933 Sterba.Čitajuci literaturu o ovoj temi, rekla bih da je  Dz.Sandler dao najjezgrovitiji opis saveza u tretmanu” zasnovan na pacijentovoj svesnoj i nesvesnoj želji da saradjuje , i na njegovoj spremnosti da prihvati terapeutovu pomoću savladavanju unutrašnjih teškoća.To nije isto što i prosto dolaženje na tretman, da bi se sebi priuštilo zadovoljstvo ili dobile neke druge gratifikacije.U savezu u tretmanu pacijent treba da prihvati potrebu za radom na svojim unutrašnjim problemima i da učestvuje u analitičkom radu, suočen sa unutrašnjim i spoljašnjim otporima. Sandler 1969.Spoznavanje radnog saveza je značajno zbog toga, što se na samom početku terapije može odrediti da li je pacijent sposban da ostvari savez, te da li on može da razvije odgovarajuću motivaciju za izgradnjom saveza u toku terapije, što će mu omogućiti da uspešno savlada stresove i napetosti u tretmanu.-Gitelson 1955.Značaj procene radnog saveza ima veliki značaj kao važni prognostički pokazatelji za pacijete sa poremećajima ličnosti. Gerstley 1989.
FOULKESOVI KONCEPTI TRANSFERA U GRUPNOJ ANALIZI  

Fenomen transfera je od fundamentalnog značaja za grupnu anlizu. S obzirom da je transfer nesvesni proces, kompulsivna repeticija prošlih doživljavanja u odnosu dete majka, otac, braće, sestre, te da je terapeut njihov reprezentant, budućnost grupne analize leži u tome što ona stavlja naglasak na sadašnjost. Važnost, ovde I sada, je osnovna vrednost na kojoj se baziraju svi procesi koji se odigravaju u grupi. Stoga grupna situacija upućuje na sadašnju situaciju I progresivni razvitak grupne analitičke situacije leži u specifičnosti I načinu akcije.To je socijalna situacija koja može pokazati bazični proces, a on može biti vidjen I opserviran u realnom životu. Grupni tretman daje mnogo veći deo spoljnjeg sveta I lične asocijacije članova grupe su opservirane uključujući reakcije jednih prema drugima kako od strane terapeuta tako I od strane članova grupe. Na taj način ostvaruje se proces komunikacije koji je od centralne važnosti I ključna pozicija u dinamici terapijske grupe. Pritisak simptoma I osećanje patnje povećavaju pritisak na komunikaciju u relaciji jednih sa drugima, što je baza humanih odnosa. Ovaj pritisak je vrlo snažan i drži članove grupe zajedno. Ovu situaciju Slavson /1964/. naziva socijalnom gladju a Bion /1961/ valencijom zatvorene relacije. S.H.Foulkes /1957/. istu smatra identičnim konceptom, a njegov sadržaj snažnim aktom u direktnoj integraciji.  Pritisak simptoma i osećanje patnje je značajno jer socijalna I individulana integracija idu ruku pod ruku. Kada se ljudi nadju zajedno u psihoanalitičkoj grupi, narastaju pritisci konflikta I uprkos impulsu da se povuče prevladava potreba pojedinca da ga grupa razume. Ova fundamentalna potreba da se saopšti, pokazana je u grupi sa naročitom jasnoćom. Tako društvena osnova postaje značajna, a ona je stvorila ideju grupe kao matriksa. Matriks podrazumeva sve interakcije članova grupe na kojima se zasnivaju procesi u grupi.

Grupni procesi odvijaju se izmedju 6 do 8 članova I terapeuta koji sede licem u lice u malom krugu okrenuti jedno prema drugom. Svaki član I terapeut postaju u ovakvoj situaciji okidači transfera što podrazumeva momenat kada članovi grupe koriste jedan drugog kao transferne figure. Medjutim, okvir ili shema odnosa razvija se sa mnogo većom kompleksnošću u grupnoj analizi, te se I transfer, kao proces u grupi, koristi u širem smislu I bolje je govoriti o jednom terapeutskom odnosu ili kako ga S.H.Foulkes /1957/. nazova "T" situacija. U kontekstu ovoga, prema S.H.Foulkes u, /1957/ grupna situacija je jedna procedura u specijalnoj, planiranoj I kontrolisanoj situaciji. S.H.Foulkes je predložio da se jedna takva situacija naziva "T" situacija. Ona je simbol reminiscencije na situaciju prenošenja, jer uključuje karakteristike jedne takve situacije, ali sadrži I druge parametre koji nemaju nikakve veze sa transferom, jer uticaj jedne ličnosti na drugu, empatično razumevanje, zajedničko sudelovanje, ohrabrivanje, uspeh, sugestija I sve drugo što se zbiva I u realnom životu, moguće su instance koje se odigravaju I u grupnoj, terapijskoj, situaciji I postaju sastojak jedne T" situacije. 
Za razliku od "T" situacije, S.H.Foulkes /1957/. "t" situacijom označava transfernu situaciju, kao specifičnu I legitimnu situaciju, koja se odnosi isključivo na odnose izmedju članova grupe, I grupe kao celine. Iz tih razloga S.H.Foulkes /1957/ smatra da je grupna analiza zbir "T" I "t" situacije. Stoga je I vodja grupe, u slobodnoj situaciji grupe, realniji kao ličnost što oduzima deo fantazija od transfera koje postaju efektivne, ali se one ne mogu potpuno analizirati u grupnoj situaciji. Ovakve transferne situacije drže se u skromnim proporcijama I bliže su nivou realnosti. Ovo proizilazi iz razmisljanja o grupnoj analizi, koja ima osnove u društvenoj prirodi čoveka. Društvena priroda je osnova za razvoj pojedinca koji se pokazuje kao rezultat razvoja u zajednici. Razmatranje društvene prirode pojedinca, vraća nas u prvi društveni odnos, majka dete, tako da grupa nije rezultat interakcije pojedinca, već je ona kompleksna mreža interpersonalnih odnosa, a bolesti su deo tih zbivanja.

U psihodinamskom procesu grupe pacijent ponovo doživljava iskustva u terapeutu I, ili u grupnim konfliktima I iskustvima koja pripadaju prošlosti. Ovo ponovo doživljavanje je kao relacija uklonjenih I potisnutih sadržaja, koji su sada nesvesni. Represija ili potiskivanje ovih osećanja je tako duboka, kao što su prošla iskustva bila traumatična. Ovo ponovno iskustvo se živi povrh svega u ličnosti terapeuta, koji se, zbog svoje ćutljivosti, doživljava kao vrlo ambivalentna figura. Članovi grupe znaju da on njih razume, ali im ne trasira put, što u njima izaziva bes I mržnju, te ga oni doživljavaju čas kao dobrog, čas kao zlog. Ovakva osećanja u grupnoj situaciji oslobadjaju kontradiktorne percepcije, a grupni terapeut postaje otac I majka, ili neka druga figura iz bliske prošlosti. 
Terapeutov odgovor na ova osećanja su duboko poštovanje za sva zbivanja, I odbijanje prihvatanja uloge koja mu je data. To što u članu grupe izaziva osećanje da su njegov koji je za trenutak e percepcije lažne, te on postaje sposoban da ih koriguje I rešava konflikt oživljen sa grupnim analitičarem. članovi grupe na ovaj način počinju da bivaju svesni pravog značenja svojih osećanja I problema. Na ovaj način članovi grupe počinju da razumeju svoju porodičnu okolinu I da napuštaju primitivne modele ponašanja. Tako članovi grupe stvaraju kontakt sa realnošću, a njihov Ego postaje strožiji ili prijemčiviji za nove modele ponašanja.

U grupnoj analizi član grupe ima mogućnost da iskusi više transfernih uloga, sa članovima grupe I terapeutom, u čemu je terapeut najvažniji, dok su drugi važno prisutni I odgovaraju na njegov transfer unakrsnim transferima. Ovu situaciju S.H.Foulkes /1957.opisuje kao višeznačni transfer, te se dalje u grupnoj analizi, transfer utemeljuje ne samo u odnosu na grupnog analitičara, već I na ostale članove grupe, te grupe kao celine. 
U kasnijim opisivanjima ovakvih situacija T.Lear /T.Lir/ citat po S.H.Foulkes u /1964a./. kaže da pacijentovi individualni matriksi dolaze u kontakt sa grupnim matriksom pomoću višestrukih reakcija ogledanja. Ovo, stoga, dozvoljava pacijentu da raširi I koriguje svoje konflikte sa roditeljskim autoritetom, a introjektovana roditeljska autoritarnost počinje da se projektuje na terapeuta, dok se novo iskustvo oblikuje I modificira. Dakle, na taj način Ego postaje slobodniji I ojačao u identifikaciji sa ostatkom grupe.

Nesvesni konflikti u razvoju ranog detinjstva su uvek u korenu psihogenih smetnji I manifestuju se u pacijentovoj reakciji na terapeuta, u situaciji transfera gde se prošlost I sadašnjost sreću. Ovo se dobro može sagledati u situaciji totalnog polja, koja čini interakciju sa drugima. U grupnoj analitičkoj situaciji postoji čitav spektar odnosa, u aktivnoj operaciji, kada se terapeut povlači u duboku prošlost pacijenta, da bi studirao njegovo individualno poreklo, te da bi se rezimirale karakteristike odnosa izmedju prošlosti I sadašnjosti.

Grupna analiza je, isto kao I psihoanaliza preokupirana interpretacijom slobodnih asocijacija kao odnosa koji se stvara izmedju terapeuta I pacijenta. Ovaj odnos se naziva odnos transfera I on sadrži u suštini odnos koji je pacijent formirao u ranom detinjstvu sa najvažnijim ličnostima, obično roditeljima ili njihovim zamenama. Ovi duboki odnosi, ustanovljeni u ranom detinjstvu, ponovo oživljavaju u odnosima transfera. Situacija transfera je u grupi u jednom širem "frontu" koji se nalazi kao horizontalni transfer. On u sebi sadrži interakcioni sekunadarni I periferni sadržaj u odnosu na vertikalni transfer koji se dogadja izmedju članova grupe I terapeuta. 

TRANSFER U GRUPNOJ ANALIZI POSMATRAN KROZ OBJEKTNE RELACIJE 

Ako podjemo od toga da grupa bolje imitira porodičnu situaciju nego li individualna psihoterapija, tada možemo reći, da grupa usmerava kretanje transfera prema uzrocima objektnih veza koje su stvorene još u porodičnoj situaciji. U grupi se prenošenje ovih veza sa ranijih objeknih figura vidi kao odnos prema pojedinim članovima grupe, terapeutu ili grupi kao celini.Transfer u grupi je put kojim član grupe prenosi kako na terapeuta tako I na pojedine članove grupe svoje osećaje, ideje doživljavanja koja izviru iz osećaja koje su oni imali prema svojim ranijim objektima. U terapijskoj situaciji stara iskustva I stavovi mogu biti ponovljeni, ali sada u situaciji tolerancije I razumevanja u kojoj se ne primenjuju nikakve procene nad onim što pacijent kaže.
U grupnoj analizi infantilne želje prenose se ne samo prema terapeutu, već I prema drugim članovima grupe, kada oni postanu okidač transfera, svojim ponašanjem, ili pak okidač delova transfera kada terapeut i članovi grupe postanu imago ranijih figura. Tako u grupnoj analizi prošlost postaje sadašnjost I "onda I tamo" menja se u "ovde I sada". Trouglovi, kao što su, odnos majke, oca I deteta oživljavaju se ponovo u odnosu sa vodjom grupe, drugim učesnicima I grupom kao celinom. U ovim transferima emocije I stavovi koje je dete prvobitno osećalo prema izvesnom primarnom objektu, obično, prema majci ili ocu, prenose se na jedan sadašnji objekt, mogući sadašnji objekt koji postoji u grupi kao što je vodja, član grupe ili grupa kao celina. 
S.H.Foulkes /1964/ je prepoznao da pacijenti u grupi mogu uzeti jedan od drugog različite sadržaje, te praviti razlčite vrste odnosa izmedju sebe I na taj način uspostaviti jake transferne reakcije prema grupnom terapeutu. On je fokus pacijentovog transfera i vidjen je kao roditeljska figura, I kao normativni autoritet, od kojeg se očekuje da obezbedi brigu I udobnost, te da da nagradu ili kaznu.

VIDOVI TRANSFERA

Grupni analitičari se slažu da u grupi razne infantilne želje I potrebe, ideje I osećanja vezuju članove grupe u njihovoj potrebi da ih oni budu svesni. Kako se grupna analiza odvija u specifičnoj situaciji, koju sačnjavaju 6 do 8 clanova grupe I terapeut koji sede u krugu okrenuti jedni drugome licem sa mogućošu da slobodno asociraju. To uslovljava aktivnu situaciju koja se odvija kroz početnu, srednju I završu fazu. Ovako složna dinamika, koja vlada u grupi, odražva se I na složenu transfernu dinamiku. Tako se transfer odvija u grupi po principu odnosa prema terapeutu, potom izmedju članova grupe I grupe kao celine u kojoj grupa simbolizuje preedipalnu figuru majke, o čemu je govorio Grotjahn /1943/.

Ovaj autor takodje osvetljava I postojanje porodčnih transfera. Oni smanjuju  I intenzitet transfera, ali s druge strane, zbog vrlo aktivnih dogadjanja u grupi brojne emocionalne reakcije mogu usloviti pojačani transferni odgovor.
Karakteristično je da se transfer prema vodji javlja u početnoj fazi lečenja I obojen je veoma ambivalentnim osećanjima. Voditelj se I treba, I voli, I želi, ali se želi I pobeći od njega. Razvijaju se velika očekivanja od terapeuta jer se od njega očekuje izlečenje. Ovakva situacija traje sve dok se ne uspostavi grupna kohezija.Tada su članovi grupe okrenuti jedno prema drugom, a brojne interakcije zauzimaju mesto u grupnom procesu. Transferna osećanja su ispoljena u punoj meri, a princip "ovde I sada" funkcioniše u dosluhu sa principom "tamo I nekada".

Transfer se odigrava na nivou grupe kao celine, te su I interpretacije time uslovljene. Idući ka završetku terapije, reaktiviraju se sva osećanja bola, mržnje, strahova, te je I transferni odgovor sada mnogo drugačiji, jer se reaktiviraju odgovori iz prve faze terapije, no ukoliko je uspostavljena dobra grupna kohezija dolazi do "umirivanja" transfera I grupa se može završiti bez komplikacija.

Bogatsvo transfera u grupnoj analizi potiče od mogućnosti uspostavljanja mnogostrukih transfernih reakcija, ali kako u osnovi svakoga transfera stoji otpor, tako kaže G.Bach/G.Bach 1957 a. / le`i I u grupnoj analizi ''. Pacijentova želja za ozdravljenjem I pomoći je ambivalentna. Pacijent želi da bude izlečen, ali ne tako da se menja nego da mu se povladjuje. Svi njegovi otpori udruženi su s ostalim otporima u grupi I teže da ostanu status quo. Ako on uspe da spreči grupu da se menja, to znači njegovu dalju samozaštitu.On će se opirati svim promenama u grupi I kao ključna tačka javlja se otpor interpretacijama koje dolaze od grupnog terapeuta I grupe kao celine.''

Zahvaljujući multipnim transferima, neminovno dolazi do pojave parova u grupi, naročito na početku terapije. U tom periodu svaki član grupe očajnički pokušava da bude par sa voditeljem. Kada se to ne ostvari, on traži para u drugim članovima grupe kako bi se zaštitio od grupne anksioznosti koja zna biti vrlo ugrožavajuća. Izbor para u grupi vezan je za njegove transferne objekte iz detinjstva, a izbor može biti I težnja vlastitom Ego idealu koji se u grupi odabira I pronalazi projektivnim mehanizmima. 

Alterirajuće seanse su takodje jedan od vidova transfera u grupi. Sastanci bez voditelja ukazuju na potrebu grupe za oslobadjanjem od roditeljske figure I pokušaj bega od kontrole unutrašnjih loših objekata transferno pobudjenih I premeštenih na voditelja. Pokušaj oslobadjanja od ovakvih pretnji, je samo spoljašnji I donosi kratkotrajna oslobadjanja od napetosti I može pojačati osećanje krivice I anksioznost zbog ataka na loš objekat.

Stvaranje podgrupa takodje pripada vidovima transfera I slično je stvaranju parova. Cilj stvaranja podgrupa je otpor voditelju I otpor terapiji jer sprečavaju njen napredak. Podgrupe imaju svoje alterirajuće vodje koji su često I provokatori I vode grupu ka acting out-u što govori da se član ili članovi grupe nalaze u vrlo snažnom transfernom odnosu prema voditelju.

Snovi su jedan od zanimljivih vidova transfera upravo zbog toga što predstavljaju s jedne strane izraz odnosa prema terapeutu, a s druge strane putem njih se terapeut može orijentisati u kojoj se fazi lečenja nalazi član grupe.

Ćutanje je još jedan način da se ispolji odnos prema terapeutu I grupi kao celini. Ovo prvenstveno ima za cilj, da se terapeut izvuče iz pasivnosti, te da se oseti najviše odgovornim zato što grupa ćuti. To je ustvari još jedan od načina projektivne identifikacije kojim članovi grupe teže da se oslobode svojih nepodnošljivih osećanja.      

INTERPRETACIJA TRANSFERA

U grupi je terapeut direktno izložen neverbalnom ponašanju pacijenta I on to koristi u prepoznavanju pacijentovih neverbalnih poruka kroz interpretaciju transfera. Interpretacija transfera može motivisati članove grupe da pokušaju da vide odnose u grupi, koji se odvijaju sada, te da pokušaju da pronadju nove puteve svoga ponašanja. članovi grupe, na taj način mogu prepoznati kako nemaju dobru osnovu u realitetu, te da je moraju tražiti kroz pronalaženje novih aspekata sebe. Interpretacija transfera u grupi omogućava pacijentu da koriguje svoj konflikt sa roditeljskim autoritetom uz minimum distorzije. Nesvesni introjektovani roditeljski autoritet, Super Ego, postaje projekt u voditelja grupe I sa novim iskustvima modifikuje se I koriguje. Ego na taj način postaje slobodniji I ojačao, te se identifikuje sa ostatkom grupe.

 

TRANSFERNA NEUROZA U GRUPNOJ ANALIZI

O postojanju transferne neuroze postoje vrlo oprečna mišljenja, od toga da se ona neminovno javlja, do toga da je uopšte nema. I sam S.H.Foulkes /1964/. je na početku svoga rada negirao postojanje transferne neuroze, no dvadesetak godina kasnije, u jednom svom članku je napisao da se transferna neuroza može jasno prepoznati u grupnoj terapiji I samim tim I analizirati, ali da ona ne može da se razvije u čistoj formi I ne može da se proradi u istim pojedinostima kao u individualnoj analizi. 
No, H.Durkin /H.Darkin 1964/. kada govori o transfernoj neurozi u grupnoj terapiji, kaže, da se transferna neuroza povezuje grupnim kontekstom, a ne njen fundamentalni karakter.Ona se razvijajući može I analizirati iz razloga što se postiže strukturalna promena u ličnosti članova grupe.
Obzirom da postoji izvesna konfuzija oko postojanja transferne neuroze I njene analize u grupnoj terapiji, autori se slažu, da je to otuda što postoji izvesna zbrka u različitim mišljenjima I zbog pogrešnih implikacija I njenih zloupotreba o kojima govori M.Kubie /M.Kubie l968 /.On govori o tome da postoji slaganje medju autorima, da pacijenti moraju ponovo da odigraju sve iz prošlosti u situaciji tretmana, I iskuse ova prošla, kao realna I aktuelna iskustva. Mišljenja se razlikuju u odnosu na stupanj I obim regresije. Jedni veruju kao, što je to A.Spanjar /A.Spanjar/50/. da je ponovno oživljavanje infantilnih nagona krucijalni faktor u analitičkom procesu, značajan za stvaranje ransferne neuroze u terapijskoj situaciji, drugi pak veruju, da transfer konstituiše regresiju I da je važan  faktor u terapijskom procesu. I jedni I drugi se slažu, da prošlost mora da se uništi, te da se iskusi kao realnost u sadašnjosti, a da se da naglasak na onome što Ego može da postigne.
Tako E. Schendlinger /E.[endlinger 1952 a./.kaže da "terapeutska upotrebljivost ne leži toliko u prirodi regresije već u tome, kako Ego svojim razlčitim funkcijama može da prevazidje otpor u suočavanju sa nezaštićenim nagonima I onim stupnjevima kada oni mogu da se prihvate I njima ovlada." 
H.Durkin /1964/. sugeriše kako je sistematska analiza otpora inherentna u odbrambenim transferima. Ona može rezultirati rešavanjem infantilnih konflikata a  tada se strukturalne promene zbivaju u ličnostima članova grupe. 

Razlike izmedjuu transferne neuroze u individulanoj terapiji I u grupnoj leže u tome, što se prošlost proživljava sa drugim članovima, isto tako kao I sa terapeutom u kojoj svi zajedno oblikuju situaciju tretmana. Isti konflikti se analiziraju učestano u pojačanim pojedinostima I produbljujućem emocionalnom intenzitetu u donekle različitim situacijama sa mnogim različitim objektima transfera, ali svi se analiziraju. Nasuprot tome, regresija je manje analizirana, više je isprekidana I manje kontinuirana. Povremeni periodi regresije I uvida dešavaju se u brzoj sukcesiji u grupi, ali oni koji rade na ovaj način osećaju to I doziraju tako da se postiže veća efikasnost nego u individualnoj analizi, veća efikasnost u sticanju uvida I promeni ponašanja. 
Obzirom da se transferna neuroza ne dešava u dualnom odnosu nego u kontekstu jedne grupe u kojoj genetske figure kao što su otac I majka, braća, sestre ne mogu da se izbegnu, dolazi do ukrštanja transfera I umnožavanja. To se mora uzeti u obzir kod razmatranja transferne neuroze. S obzirom da u grupi ne postoji samo jedan investirajući objekt nego više njih, samim tim se i transferna neuroza ne može razviti u čistoj formi,što ograničava mogućnost postojanja transferne neuroze.
I drugi autori, sem H.Durkin pisali su u svojim radovima o transfernoj neurozi, ali se ima utisak da se o tome ipak malo pisalo. Kao da se grupni analitičari nisu sasvim dogovorili o njenom postojanju.

S.Passos /S.Pasos l967/ g. piše da je transferna neuroza, kao sistem internih I transpersonalnih odnosa upletenih u psihodinamski koncept, te u psihološku interakciju članova grupe, pod uticajem terapeuta u karakterističnim vremenskim uslovima.Prema ovim autorima taj koncept se sastoji u flotiranju I mutativnoj kateksi grupne mreže.

Bion W. R. /1962/. govorio o transfernoj neurozi, koja egzistira u Kleinianskom tipu konceptualne strukture.

A.Luk /A.Luk 1954/.u svome delu "Grupna psihoanaliza" razmatra transfernu neurozu kao suštinski deo u terapijskom procesu I istiže, da se u grupnoj situaciji ukrštaju I umnožavaju transferi koji se moraju uzeti u i obzir pri spoznavanju I analizi transferne neuroze. 

KONTRATRANSFER U GRUPNOJ ANALIZI

Grupni analitičar se nalazi u jednoj vrlo specifičnoj situaciji obzirom da sedi u grupi pacijenata, te da mora pratiti I njihova osećanja a da se to odigrava na više nivoa.
Terapeut, u isto vreme, mora da bude dovoljno oslobodjen svojih ličnih problema, kako se ne bi uvukao u emocionalne virove svojih pacijenata, no kako ovo nije moguće izbeći terapeut mora uočiti fine signale ovih dogadjanja kako bi preduzeo odredjene protiv mere. Ovo je neophodno u cilju održavanje njegove vlastite mentalne higijene. Ukoliko terapeut nešto ne preduzme u tom pravcu, grupna terapija može izmaći kontroli I poći sasvim drugim pravcima opterećena mnoštvom neprepoznatih sadržaja. Da bi terapeut mogao da izrazi svoja osećanja u terapijskom procesu, on mora da ima razuman stupanj poverenja u njihovu aproksimativnost. Zapaženo je da ukoliko terapeut odgovori na svoje emocije više nerealistično, zbog kontratransfernih problema potiskujući svoje emocionalne probleme, dogadja se situacija prezentiranja svojih osećanja kao da su pacijentova, a ne terapeutova, te terapeut mora da se podvrgne ličnoj analizi kako bi ove poteskoće prevladao. Terapeutov Self igra značajnu ulogu u svim aspektima terapije I on mora da bude spreman da prepozna sva svoja lična " isčašenja" i slepe mrlje, te da koristi vlastita osećanja I fantazije kako ne bi ograničavao efikasnost terapije. Tako će se izbeći, u grupi, konflikt zbog sklonosti terapeuta da ohrabruje konfrontacije ili interpretacije koje nisu uvremenjene a sve zbog sprečavanja izražavanja pacijentovih osećanja kojih se terapeut plaši. Isto tako može se dogoditi da terapeut previše stimuliše osećanja, te da se na taj način pacijent prepusti zbrci koja nastaje tom prilikom u grupi. Vrlo je va`no da terapeut bude spreman da razlikuje realistično od profesionalnog kako bi izbegao nedoumicu oko sospstvenog dozivljaja ugroženosti koja se tom prilikom može javiti.
Terapeut mora imati na umu da sve ono što dolazi tokom terapije u vidu njegovih emocionalnih informacija, mora imati veze sa tokom terapije. U toku terapije terapeut može biti pod uplivom fantazija koje dolaze iz vlastitog Selfa I mogu se iskoristiti za bolje razumevanje transfera prema pacijentima.
 
E.Glover /1937/ je upozorio na jedan vrlo značajni aspekt kontratransferne opasnosti, a to je kada se terapeut na|e pod jakim uticajem svojih nesvesnih sklonosti koje proističu iz superega, te na taj način unosi vlastita ograničenja koja ugrožavaju terapijski proces. Stoga možemo reći da je vrlo važno za grupnog terapeuta da o tome misli jer njegova zapažanja o pacijentovom nesvesnom često idu ispred njegovog svesnog razumevanja situacije. Ako je terapeutov pristup previše racionalan, i ego dominirajući ograničiće sposobnost mobilizacije nesvesnih delova ida pacijenta.
 
M.Balint /1949/ je napisao da je analitičareva osobitost najbitniji deo njegove terapijske tehnike. Kao što se pacijentova osobitost najviše ogleda u njegovom transferu tako o osobitosti terapeuta govori njegov kontratransfer. S.H.Foulkes /1978/ je u prilog tome rekao da je grupa onakva kakav joj je terapeut. Ako tako posmatramo onda možemo reći da terapeut mora imati u što većem stupnju ostvaren sopstveni identitet. Njegova bi se osećanja trebala lako pobuditi, kako bi ih mogao testirati, razumeti, te proceniti moguće načine reagovanja. To bi značilo da se od terapeuta očekuje da ima dovoljno iskrenosti u sebi, poverenja, sposobnosti vraćanja sebi umesto projiciranja u druge, mogućnost kontejnerske sposbnosti, tolerisanja frustracija. Analitičareva odgovornost treba da izvire iz dobro internalizovanih objektnih odnosa iz čega proizilazi i dobro integrisanje nagonske pulzije. Dobro gradjen terapeutov unutrašnji objektni svet omogućava da se njegova odgovornost i pouzdanost projicira i njome nesvesno investira pacijent. Terapeut u grupi nesvesno investira grupu svojim poverenjem i svojim terapijskim optimizmom slično majci koja svojim poverenjem i optimizmom investira svoje dete. Na početku članovi grupe ne reaguju na ove investicije jer je to nepoznato u njihovom iskustvu ali kasnije oni reaguju pokušavajući da vrate stare objektne odnose, čeznući za lošim internaliziranim objektnim odnosima. Oni dugo proveravaju nove tipove odnosa koje nudi analitičar. Obzirom da su pod jakim uticajem svojih loših internaliziranih objektnih odnosa, ispoljavaju agresiju prema terapeutu, što govori da grupni terapeut mora imati jako dobro gra|en ego kako bi mogao da izdrži čitavu paletu agresivnih osećanja koje mu upućuju pacijenti. 
Tokom svih dogadjanja u grupi javljaju se kontratransferi koji mogu biti izazvani različitim podsticajima. Oni mogu biti zadovoljavajući ili nezadovoljavajući, agresivni, ali većina autora se slaže, da su najtipičniji reaktivni, koji nastaju kao rteakcija na neku potisnutu agresiju u grupi a koju terapeut može svesno da registruje. 

Prema Grothjan u, /1960/. kada terapeut zaspi to je uvek potisnuta agresija prema grupi. Ako sada razmotrimo ovu situaciju možemo naići na to da kada terapeut oseti pospanost  on se od nje brani  tako što gleda na sat, postaje nestrpljiv.I sto tako, to bi trebalo da mu bude signal da gubi empatiju za pacijenta što upućuje na to da ovo mogu biti znaci potisnute mržnje ili maštanja o uništenju suicidalnog pacijenta. Neadekvatnost I samopotcenjivanje mogu se javiti u terapeutu onda kada počinje da preobraća tu mrznju u želju da je pacijent negde drugde, I da se on, kao terapeut, ne mora o njemu brinuti.

Grupni analitičar se tokom grupnog procesa nalazi u empatičnoj rezonanci sa pacijentom I  želi da iskusi moćna osećanja, koja se tom prilikom stvaraju, baš kao stvar toka dogadjanja. Takva osećanja su prirodni proizvod totalne grupne situacije. /Foulkes 1957/. Ona su vitalna u porukama koje terapeut prima iz nesvesnog dela emocija pacijenta. Ove poruke mogu da zavedu u rekonstrukciji emocija no reakcije pobudjene u terapeutu mogu da posluže kao ključ  kojim on može da otključa zaključani afekat u članovima grupe. Na taj način njegove reakcije mogu da  posluže kao "svetionik" vodeći ga ka terapijskoj stazi iz koje su ga grupni dogadjaji mogli izbaciti.

Terapeut koji sebe otvara prema emocionalnim zahtevima grupe, a koji to može da upotrebi u terapijske svrhe, može da izazove ogroman uticaj na terapijski pokret I pokretanje terapijskog procesa cele grupe. No, ako terapeut svoja osećanja suviše uplete sa  neželjenim reakcijama, kao što su stid ili strah, te ako ih postane svestan 
može otkriti strahove od toga da nije  dovoljno kompetentan za rad u grup.To može stvoriti ideju da se terapeut ne može oprati u talasima kontratransfernih osećanja, što značajno može ometati rad u grupi.
Ukoliko terapeut počne da negira kontratransferna osećanja, da se "izdiže" iznad njih, sve manje može da identifikuje otpor grupe. Tako, umesto da identifikuje svoja osećanja prema grupi, on je može napadati kako bi se oslobodio sopstvenih osećanja.Razlićitim manifestacijama svojih osećanja prema grupi, moće provocirati njene članove da počnu da izražavaju svoja osećanja. Prema tome, terapeut se oseća krivim, a zna da je to zapravo stvar grupe, ali nije u stanju o tome da diskutuje.Ukoliko je grupa u stanju da ovo verbalizuje, to može osloboditi terapeuta, te će on početi da se oseća bolje I moći će da sebe preispita I na taj način oslobodi grupu da istražuje sopstvena osećanja. To znači da terapeut, potiskujući u stranu svoja osećanja, razvija otpor razumevanju unutrašnjeg života grupe, pa se njegovo ponašanje reflektuje u revolt članova grupe što se može odraziti u uspavanosti grupe koja projektujući ta osećanja zaista uspava terapeuta koji može i u stvarnosti zaspati na grupi.
Nasuprot ovim terapeutima koji se uspavaju, postoje I terapeuti koji jako mogu motivisati članove grupe da podju u akciju. Na ovaj način oni teže perspektivi radi gratifikacije, a sebe osećaju kao'' okean u jedinstvu za vlastitost''./narcistični terapeuti/. Kod ovog tipa terapeuta nesvesno je njegov vodič I bez obzira kako grupa reaguje on je uvek spreman da to opravda otkrivanjem neverbalizovanog materijala. To znači, da je terapeutova spremnost da operiše jačinom svojih neposrednih osećanja, merilo njegove, efikasnosti.

Kada terapeut oseti uznemirujuća osećanja, on ih mora sistematski opisati. Razumljivo je da terapeut u svom kontratransferu oseti ljutnju I bes prema članovima grupe.Tada je potrebno osluškivati sebe I ne dopustiti pogrešnu reakciju mada je i to moguće I ponekada neizbe`no jer bi u protivnom terapeut bio voštana figura a ne ljudsko biće. Ako bi se terapeut stalno suzdržavao da pokaže svoja osećanja ljutnje dao bi do znanja članu grupe da je isti kao on. Tako bi mu pokazao da isto kao I on ima loše rešen odnos izmedju nagona I objekta sa kojim su nagoni u vezi. često se u toj vezi loše rešenih instrumenata javlja majka kao najvažniji arhajski objekt pacijenta. Stoga je majka umesto da voli I razume svoju decu jedino mogla da ih štiti od projekcije vlastite agresivnosti ili da ih povremeno grubo napada kada suzdržavanje od vlastite agresivnosti više nije moguće. Ako terapeut može sebi da dopusti da razume dogadjanja u svom intrapsihičkom svetu neizbežno će doprineti da se odvoje njegova od pacijentovih osećanja. Ukoliko ima uvid u to šta je njegovo a šta nije biće onemogućena konfuzija koja bi u protivnom mogla nastati. U momentu kada grupa otpočinje rad terapeut "oseća" celu grupu, "sluča" svoja osećanja I prati ih. Prateći ih, može osetiti u sebi ometanje u vidu različitih osećanja. Analizirajući ih, otkriva šta se zbiva u njemu. Ako terapeut u izvesnom momentu oseti indiferentnost on može osetiti I kako se indiferentnost, širi ostatkom grupe. U tom trenutku neophodno je razumeti svoju indiferentnost, no desi se da terapeut oseti nelagodnost, jer je preplavljen sopstvenim osećanjima I udaljava se od grupe. U ovakvim situacijama potrebno je da terapeut uzme superviziju koja će mu pomoći da razreši svoja osećanja I da vidi da su osećanja indiferentnosti deo njegove vlastite istorije. Terapeut u ovakvim prilikama može ući u zamku sopstvenog nerazumevanja i navoditi članove grupe da postanu svesni onoga što nisu radili. Recimo da ih podstiče da govore o osećanjima umesto da ih navede da shvate ono čto rade tako što će ignorisati njihovu indiferentnost.
Tokom svake analitičke grupe, terapeut se nalazi u situaciji da ispituje svoje otpore proživljavanju osećanja pobu|enih u njemu od strane grupe. Jednom kada je prepoznao I razrešio bilo kakav otpor u prihvatanju ovih otkrivenih osećanja on stvara radnu toleranciju prema njima. Tokom terapije terapeut ulazi u privremenu identifikaciju sa svakim od pacijenata, a zatim se vraća na početnu tačku, kao terapeut, da bi mogao objektivno da ispita svoja iskustva.Tako možemo reći da terapeut upotrebljava svoja osećanja da pomogne sebi u identifikaciji stavova I motiva različitih pojedinaca u grupi, te da identifikuje njihove sudelujuće otpore. Nakon što je mogao da identifikuje glavni otpor čanova grupe, razumevajuć njihova osećnja terapeut dalje mož da priprema periferne otpore, koje čanovi grupe takodjupotrebljavaju. Rad na ovome se istražje sve dok se grupni otpori ne sagledaju u celosti. U svakoj takvoj prilici terapeut pronalazi najbolji načn da se konfrontira sa grupom. Najbolji načn da se to realizuje, ''orudje izbora'' je interpetacija, koja grupi omogućava prora|ivanje otpora. Budući da je terapeut ličnost sa kojom članovi grupe mogu da se identifikuju, članovi grupe mogu da pretvore svoj odbrambeni stav u verbalni jezik. Na taj način svakom članu grupe konfrontacija pomaže da shvati dilemu. Tako jedan deo Ega svakog člana, mogao je da posmatra I razume ono sto je drugi deo doživeo I nesvesno doživljavao.
Prema tome, grupni analitičar je u stalnoj empatičnoj vezi sa članovima grupe koja hoće da postane svasna unutrašnjih odgovora od kojih su neki spremni da pobude interakciju grupe. Ako terapeut dopusti sebi da razvije svest o ovim podsvesnim komunikacijma, moći će da upotrebi primljene informacije na najbolji mogući način. On na taj način može da identifikuje grupne otpore otkrivajući izvore svojih osećanja od kojih mnoga treba da budu otkrivena ponašanjem I stavom pacijenta.Na ovaj način, nakon čto identifikuje takav stav I ponašanje on može da rekonstruiše, u velikoj meri, ranu istoriju pojedinih članova grupe. Da bi ovo mogao da postigne mora biti sprman da toleriše svoje okriveno stanje, ne dopustajući sebi da "glumi" jer kada jednom  donese odluku da u grupi napravi ono što želi, on na taj način može da razreši značajne otpore koji se u grupi zbivaju.
I na kraju možemo reći da grupni terapeut mora biti dobar model za identifikaciju,što znači da bi morao biti dobar transferni objekt. Terapeut takodje mora imati dobro razvijenu intuiciju, kao i empatiju koja proističe iz dobro gradjenog teraputovog ega. Sem toga od teraputa se očekuje da bude dobar kontejner te da ima dobre mogućnosti tolerancije na frustracije. Njegova iskrenost je takodje jedan od važnih činilaca u odnosu sa pacijentima.  

OTPOR U GRUPNOJ ANALIZI

Autori G.H.Fenichel, I D.Flapan, u članku Otpor u grupnoj psihoterapiji, u Group Analysis vol.9 no.2 Summer. 1985 navode da je otpor bilo koje ponašanje, koje se suptotstavlja procesu eksplorativne terapije. Otpor može biti duboko ukorenjen način opštenja koji ima adaptabilnu vrednost za osobu i koji omogućava kontinuitet selfa. Freud je 1900 g rekao da -ako išta omete terapiju ,onda je to otpor.Motivima za pojavu otpora smatrana je ugroženost od pojave neprijatnih misli i afekata.Misli koje su bile potisnute i opirale se sećanju, katrakterisalo je to što su sve bile uznemirujuće , uz očekivanje da će izazvati stid, samoprekoravanje, fizički bol i osećanje povredjenosti- 1895 d-Otor se tretira kao odgovorni činilac za iskrivljenost nesvesnih impulsa i sećanja, tako da se oni pojavljuju prerušeni u slobodnim asocijacijama pacijenta..U tom smislu Freud je smatrao da otpor funkcioniše na savim isti način kao i cenzura u snu-1900-te je ovo razmišljanje vodilo ka formulaciji da otpor nije nešto što se pojavljuje s vremena na vreme, već da stalno postoji tokom tretmana. Freud je 1926 d uopisao pet vrsta otpora a to su:  otpor potiskivanjem, koji se moye smatrati kliničkom manifestacijom potrebe pojedinca da se odbrani od impulsa, sećanja i osećanja ,koja bi, ako iz dubine predju u svesno, dovela do bolnog stanja ioi pretila da uyrokuje takvo stanje.Transferni otpor lpko ima svojstvo da održava borbu protiv infantilnih impulsa koji se pojavljuju neposredno ili u modifikavonom obliku u odnosu na analitičara .Analitička situacija ponovo oživljava , u obliku iskrivljene sadašnje realnosti , materijal koji je bio potisnut ili obradjen na drugi način. Poreklo otpora može da bude dobit od bolesti , što je Freud objasnio na sledeći način-1926 a-Ago sada počinje da se ponaša kao da otkriva nameru simptoma da se uadrže , i da je jedino moguće dobrim delom prihvatiti situaciju i iz nje izvući što više koristi.Takve vrste simptoma bolesti prepoznaju se u dobijanju nege od strane drugih.Četvrta vrsta otpora je otpor Ida, Freud 1926 e, Kao što se može pretpostaviti . verovatno će biti teško da se nagonski proces koji je tekao decenijama ma jedan poseban način sada, odjednom nadje na novom putu koji mu upravo otvara.Ovom otporu potrebna je prorada da bi bio eliminisan.I peti tip otpora je otpor Super ega, koji vodi poreklo od paciuentovih osećanja krivice ili od njegove potrebe za kažnjavanjem. Freud 1923 b.Tako pacijent sa jakim osećanjem krivice prema braći ili sestrama može da reaguje otporom na svaku promenu iz starha da promenom nece biti realizovano njegovo priželjkivanje.
I na kraju otpor predstavlja  pokušaj zaštite od ugrožavanja svoje psihološke ravnoteže koje prouzrokuje analitička procedura.Greenson kaze da otpori šuvaju status quo pacijnetove neuroze.-1967-
Kada govorimo o otporima u grupnoj terapiji, moramo uzeti u obzir da je grupna psihoterapija komunikacija u kojoj se ispoljavaju različiti modaliteti u komunikaciji .Otpor kod jednog člana grupe može doprineti otporu kod drugih članova grupe, kao i grupe u celini.To je naprosto široka lepeza ispoljavanja mogućnosti otpora.Individua u grupi može ispoljiti otpor terapiji zbog stida čto je usla u grupu, potom , strah da će drugi otkriti nešto nepopravljivo u njemu, otome je Ogden rekao 1983 pacijent pruža otpor promeni unutrašnjih objektnih odnosa u trenutku aktuelnih doživljavanja, otpor zbog straha od rivalstva sa drugim članovima grupe,osećanje zavisti, nadmoći,strah od nepoznatih ljudi, strah od odbacivanja straha od gubitla kontrole, strah od prisnosti.Zbog toga se otpori razmatraju na nivou individue u grupi  i kao grupni otpori.
Grupni otpori nastaju kada grupa počne da funkcioniše kao celina, tj kada počinje da se razvija grupna kohezija.Može se ispoljiti na različite načine ponajpre kao subgrupe, parovi, žrtvovanje i acting out, kašnjenje, neplaćanje, neredovnost.Šta se nalazi ispod ovakvog ponašanja je veoma različito i zbog toga je i teško razrešavati grupne otpore.Uglavnom u ovakvim situacijama terapeut mora obratiti pažnju na neizrečenu ljutnju, ulazek ili izlazak pojedinih članova,promena statusa pojedinih članova u smislu udaje, veridbe dobijanje deteta.Grupa uvek mora imati odredjeni nivo anaksioznosti kojom može da vlada kako bi opstala u ravnoteži., ona mora da se konsoliduje kako bi nastavila dalje na drugom nivou, koji je izazvan promenama. 
Ono što je možda najznačajnije kada govorimo o otporima u grupi je svakako strah od regresije.Ovaj fenomen su vrlo prihvatljivo opšisali Durkin, 1964, Foulkes 1957, Glatzer 1978 kada su naveli da grupa dok komunicira na nivou ega raspoloaže kvalitetima koji stimulišu regresiju u službi ega-Hartman 1958-i ispoljava afekte nabijene transferom.Iako većina ljudi mogu sebi dozvoliti da isprojektuju svoje transfere ostali manifestuju otpor ka transferu regresijom.Navela bih da pored toga što postoji otpor zbog straha od regresije, otpore u grupi možemo posmatrati kao individualne , potom grupne otpre, ali i kao otpor transfera, otpori kareaktera,otpori koji nastaju kao posledica stvaranja parova, ili pak  žrtvovanja , kao i stvaranje -pomoćnog terapeuta- a sve u cilju održavanja otpora.
Individulani otpor u grupi: 
Svaki član grupe ulazi u grupu sa svojim stvorenim navikama i načinima ponašanaj prema drugima.To je naučio u svojoj porodici i bliskoj okolini u kojoj je odrastao, na koju utiče niz pojedinosti, medju koja kultura igra veli značaj.Ušavši u grupu  svaki član dakle unosi ličnu kulturu odnosa, koja sama po sebi može biti otopr,dok se ne uspostave odnosi u grupi koji se baziraju na poverenju iz kojeg proizilazi bliskost. Kada govorimo o individualnim otporima, uzimamo u obzir da svaki član grupe nosi sa sobom svoju specificnu karakteristiku, te da na početku rada grupe može ispoljiti otpor kako bi se sačuvao od uticaja stranaca sa kojima je u grupi.To mu služi da bi sačuvao ekvilibrium sa kojim je ušao u grupuprimer......
Grupni otpori:
Dinamika otpora u grupi, odnosi se na neizgovorenu ljutnju prema terapeutu, strah od njegove kazne, .Jednako grupa moze odreagovati otporom novom članu koji kao novi i najmladji izaziva strepnju i strah od gubitka poziciaj u odnosu na terapeuta posebni ako u grupu ulazi novi član vrlo brzo po formiranju grupe koja počinje sa radom.Bilo koja promena u statusu članova grupe može izazvati otor grupe iz osećanja zavisti i rivalstva.Grupni otpori se javljaju kao mogućnost da se postigne odgovarajući nivo anksioznosti kojim grupa može da vlada, da održi ekvilibrijum sve dotle dok nije spremna da se menja.Tako bismo mogli reći da u suštini grupni otpori i nastaju kako potreba za održavanjem ekvilibrijuma u grupi sve dok članovi nisu spremni da se menjanju. Grupni otpori nastaju kada grupa počne da funkcioniše kao celina, tj kada počinje da se razvija grupna kohezija.Može se ispoljiti na različite načine ponajpre kao subgrupe, parovi, žrtvovanje i acting out, kašnjenje, neplaćanje, neredovnost.Šta se nalazi ispod ovakvog ponašanja je veoma različito i zbog toga je i teško razrešavati grupne otpore.Uglavnom u ovakvim situacijama terapeut mora obratiti pažnju na neizrečenu ljutnju, ulazek ili izlazak pojedinih članova,promena statusa pojedinih članova u smislu udaje, veridbe dobijanje deteta.Grupa uvek mora imati odredjeni nivo anaksioznosti kojom može da vlada kako bi opstala u ravnoteži., ona mora da se konsoliduje kako bi nastavila dalje na drugom nivou, koji je izazvan promenama primer
kLAIN I SARADNICI U SVOJOJ KNJIZI.  128 str.razmatrali temu otpora prema razvijenosti grupe navodeći da postoje razlike u otporima na početu rada grupe, u razvijneoj grupi kao i u završnoj fazi grupnog rada.
Otpori koji karakterišu početak rada grupe odnose se na činjenicu da su članovi grupe nepoznati jedni drugima te da postoji opšti strah od spontanosti, jer ih ometa situacija sa kojom su ušli u grupu a to je prenošenje različitih uloga iz primarne porodice.Zbog regresivnih fenomena članovi grupe stvaraju dijadne odnose u grupi u odnosu sa pojedinim članovima, terapeutom i grupom kao celinom.U tim odnosima članovi grupe prenose iskustav iz svojih primarnih grupa-porodice- pokayujući na taj način kakvi su oni bili, te ih ponavlja u grupi.Greenson je rekao da se na početku pacijeti najviše opiru promeni oživljavajući iskustva iz najranijeg detinjstav.
Kada su u pitanju otpori u razvijenim grupama ono nastaju u grupama koje su vec u stanju zdravijeg funkcionisanja te koje mogu da prepoynaju otpore da na njima rade i da izadju na kraj.Otpor koje karakterističan za ove grupe je otpor završetku terapije. Predstoji separacija i po prvi put pacijent se odvaja a da to odvajanje ne nosi u sebi bolna osećanja već osećanja trijumfa da je postigao svoje zdravlje kome je težio i u kome sada može da uživa.U njegovom nesvesnom preovdavaju dobri obkekti koje čine internalizirani objekto terapeuta, članova grupe .Primarni objekti su se preobrazili u podnoseće bez bolnih sećanja i sa većim respekotom i razumevanjem.Separacija stoga bicva praćena tugom, žaljenjem i biva ođžaljena na jedan zdravi način.Ove promene i nove mogućmosto stim nastale su kao posledica terapije koja je loše objekte preobrazila u realne i stabilne koji su uspostavljnei u nesvesnom koji su sada konstatni i postojani. 
Otpor transfera:
Kada član grupe preterano afektivno reaguje prema terapeutu ili drugim članovima grupe možemo razmišljati o tome, da je uspostavljen otpor transferu  jer član grupe projektuje na njih osećanja koja su vezana za njegovu primarnu porodicu.primer,,,,,
Otpor karakteru:
Govoreći p ovim otporima srećemo se sa mešavunom mnoštva odbrambenih sistema koji su se zamrzli u dobro utemeljene modele ponašanja , stvarajući tako lični identitet individue.Mogućnost da se individua susretne sa svojim strahom od gubitka tog svog ličnog identiteta stvara otpor.Freud je – 1937c- rekao da postoji osobeni psihobiološki temeljac koji je u velikoj meri povezan sa strukturom nastalom osobenim individualnim razvojem unutar osobenih medjusobnih odnosa  izmedju individue i okoline,  a naročito izmedju individue i majke.To svakako ograničava domete analize.O tome je Sandler-1988- govorio kao nepromenljivim aspektima strukture karaktera pacijenta , istakavši da se radi o neptomenljivom -temeljcu- kod pacijenta.u transferne otpore spadale bi otpor zbog gratifikacija i otpor erotiziranjem.
Gratifikacija je veoma delikatna intervencija jer može buditi agresiju kod pacijneta i ono što sam ja uočila jeste da neki pacijneti posebno narcistični veoma teško i nolno prihvataju gratifikace jer ih to bar ja tako razumem stavlja pred ogledalo njihove prošlosti kada gratifikacija nije bilo.U tim situacijama oni treba da se izbore za mogućnost da se vrate tamo nekada kada je bilo prazno, bolno i teško što automatski stvara otpor.Davanje gratifikacija je ito tako i pitanje mere terapeuta koji se može nalaziti u dilemi dati ili ne, no to on sam mora proceniti u datoj situaciji.
Što se tiče erotizirajućeg tranfera u njemu član grupe jedino čeli da potčini terapeuta svojim ličnim potrebama i ambicijama.Manje je izražen no u individualnoj jer postoje više transfera te se ovaj otpor može javiti i prema članovima grupe kao i grupi kao celini.  
otpori stvaranjem parova, zrtvemim jarcem, pomoćnog terapeuta:
Parovi se stvaraju kao neminovni deo grupnom procesa upravo kao otpor tom procesu. primer....
Stavljati sebe u ulogu žrtvenog jarca ili preuzeti ulogu koju grupa daje ulozi zrtve jeste način stvaranja otpora promenama jer na taj način  se stvara veza prošlosti i sadašnjosti koju pojedinac ili grupa u celini koristi kao mogući otpor promeni.
Pomoćni terapeut je nesveno odabrani član grupe ka kome se usmeravaju različita pozitivna ili negativna osećanja sa manjom mogućnosti od kazne za koju članovi grupe misle da bi došla od terapeuta.Ova pozicija odražava snažnu potrebu da se bude pod kontrolom kako bi se sprečili drugi članovi da upadnu u njihovu psihu.Ukoliko je ovaj otpor deo konsolidacije člana grupe ne treba ga dirati jer će se sam istopiti . no ukoliko je ovo trajno ponašanje onda je intervencija terapeuta neophodna. i mnoge druge situacije izazavijau otpore kao što su ćutanje ili preterno učesće u razgovoruotpor zbog sekundarne dobiti,otpor koji se manifestuje izostankom na seasama,otpor zaštićivanjem , otpor narcističnih pacijenta otpor zbog gratifikacija i otpor erotiziranjem.

NEGATIVNA TERAPIJSKA REAKCIJA

Freud 1916 je o negativnoj terapijskoj reakciji  govorio da ona objašnjava jedan klinički fenomen pomoću psihološkog mehanizma , to jest reakcija u vidu osećanja pogoršanja umesto poboljšanja stanja, sa ciljem da se smanji osećanje krivice koju bi izazvalo poboljšanje. Začudjujuće je da ljudi dodju u pogoršanje bolesti baš onda kada njihova terapija podje dobrim putem.To je zbog toga što je kod tih pacijenata duboko ukorenjena nesposbnost da podnesu zadovoljstvo, jer prema Freudu 1916 dolazi pod sumnju uzročna veza izmedju postignutog uspeha i njihove bolesti.Freud je ovu situaciju objasnio, da sile savesti stupaju na scenu u svakoj ovakvoj situaciji i postaju ometajući za doživljaj zadovoljstva.
K.Hornej je isticala, da je negativna terapijska reakcija duboko ukorenjena u ličnosti sa mazohističkom strukturom .K.Hornej je to objasnila na sledeći način:
Dejstvo jedne dobre interpretacije može u pacijentu izazvati različita osećanja koja nisu uvek i u istoj kombinaciji prisutna.Nekad je to osećaj nadmetanja sa analitičarem, što mu ni malo ne godi, naprotiv može ga ljutiti jer oseća superiornost analitičara.Kompetitivnost i potreba za rivaliziranjem naročito su izraženi kod ambicioznih osoba jer su sa ambicijom povezani i neprijateljski stavovi, koji ispoljavaju tako što minimiziraju terapeutove napore i pokušavaju da ga nadvladaju..Isto tako pacijnet može interpretaciju da doživi kao napad na sebe ako ona kvari njegov doživljaj sebe koji je švrsto ukorenjen.Ono čto smatram vrlo važnim za ovaj odeljak, jeste odigravanje projektivne identifikacije kroz interpretaciju.K.Hornej je to objasnila drugim rečima, ali bih ja rekla da kada pacijent doživi olakšanje nakon interpretacije, i reaguje kao da to vodi pomaku u njegovoj terapiji, može se zapaziti da ono sadrži s jedne strane stah od uspeha, a sa druge strah od neuspeha.Ako postigne uspeh opteretiče sebe istom vrstom zavisti i besa kako on inače oseća prema drugima, s druge strane on se plaši ako pokuša da realizuje uspeh, a ne postigne to on oseća da će ga drugi unuštiti kao što bi on uništio druge. Takvi pacijenti odustaju od svega čto znači nadmetanje, namećuči sebi stalnu inhibiranost ili samoproveravanje.U takvoj situaciji pacijent oseca interpretaciju kao stalno optuživanje i pogodnu situaciju da napadne analitičara, kako bi u njega uneo svoje nezadovoljstvo.Oseća se odbačenim i okrivljenim, a sve u cilju zadržavanja postojećeg stanja i ne remećenja patološke ravnoteže.
Ovakvim razmišljanjima pridružila se i Rivier-1936-čiji se veliki deo rasprava odnosi na nešto što proističe iz fiksiranih karakternih crta, kada pacijenti teško doživljvaju analitički rad jer on ugrožava njihovo samopoštovanje. 
Asch 1976 navodi da osoba koja se razvijala pod zaštitom roditelja za koju je idealna život bio pun patnje i izbegavanja gratifikacija a koja je u sebe ugradila neke aspekte imaga takvog roditelja neće prihvatiti poboljšanje svoga stanja u terapiji i odnosiće se odbojno prema intrerpretacijama čiji je cilj poboljšanje pacijnetovog stanja jer bi to otklonilo prepreke osećanju zadovoljstva.Poslušnost prema tom sistemu stvara narcističnu gratifikaciju , te da se plaši gubitka narcistične omnipotencije jer ono u stvari znači napuštanje nezavisnosti i samokontrole, što bi moglo dovesti do gubitka samopoštovanja te se takvi pacijenti grčevito bore da to ne izgube.
Kohut je u prilog tome tvrdio da su takvi pacijenti sa sigurnosću imali manjkave objektne odmnose jer oni nisu u stanju da razviju i zadrže kohezivni self, samo održavanjem vulnerabilnog selfa pacijent održava vezu sa analitičarem koga doživljava neuspešnim.
M.Klein je u svojoj knjizi zavist i zahvalnost govorila da u osnovi negativne terapijske reakcije leži zavist.U trenutku kada analitičar postaje siguran da je razumeo pacijenta što ovaj pouzdano zna, javlja se problem negativne terapijske reakcije jer pacijent njome frustrira
Negativne terapijske reakcije u grupi su teške. klain-145 Negativna terapijksa reakcija se mnogo češće razvija kod teških pacijenata.Kod ovih pacijenats e zapaža da vrlo rano govore o svom stanju koje smatraju ugrožavajućim i u tim situacijama spominju suicid koji bi trebala da bude u cilju zaustavljanja napredka, jer ako napreduju izgubiće svoje naučene obrasce sa kojima im je teško ali se znaju nositi, ali kako je medju njima najviše narcističnih pacijenata koji upravo i žele ne izaći iz svoje ušančene situacije, jer to poznaju a teško im je da uče jer to stavlja u situaciju da je drugi bolji od njih što kao takvi teško podnose i teže da njihova intrapsihička struktura ostane nepromenjena.

INTERVENCIJE U GRUPNOJ ANALIZI

U grupnoj analizi postoje brojne mogućnosti za intervencijama, obzirom da grupa komunicira izmedju sebe sa više članova, tako komunikacija, na neki način odredjuje intervencije u grupi.Najkorišćenije intervencije u grupi su interpretacije, konfrontacije i klarifikacije.Terapeutob zadatak je da stimuliše proces u grupi tj situaciju ovde i sada.Bez te stimilacije grupa bi mogla ostati mrtva grupa koja se sastaje sa željom da nešto uradi , ali sve ostaje na želji.Takve grupe se ubrzo rasopadaju.

INTERPRETACIJE U GRUPNOJ ANALIZI

Interpretacije zauzimaju posebno mesto u tehnici rada u grupnoj analizi a Bibring 1954 g kaže da je interpretacija najviši činilac u hijerarhiji terapijskih principa koji karakterišu analizu.Psihoanalitičar Loewald 1979 ističe da su psihoanalitičke interpretacije utemeljene na samorazumevanju ,  ada se samorazumevanje ponovo aktivira u pacijentu tokom samog čina interpretacije.Neminovno je kada pišemo bilo čta iz psihoanalize da se obratimo S Freudu, koji je početkom svoga rada kazivao da je potrebno pacijenbtu samo olakšati iskazivanje verbalnog materijala u uverenju da bi sam tok asocijacija mogao prizvati sećanja , manje ili više na spontan način i to onih emocija  koje su opterećujuće za pacijenta koji se odnose na značajne dogadjaje iz njegove prošlosti- 1895-  Freudovi prvi radovi o intwerpretaciji su ono o interpretaciji snova 1900a Freud je pojam interpretacije doveo u vezu sa analitičerevim razumevanjem i rekonstrukcijom skrivenih izvora i značenja snova.-latentni sadržaj- Do toga je došao ispitivanjem slobodnih asocijacija pacijenta u vezi sa svesnim sećanjima na san –manifestan sadržaj-Prve godine Freudovog rada interpretacije su se prenosile više didaktički .Freud je kroz godine svoga rada pišući o psihoanalitičkoj tehnici govorio o tome kako se manjao način na koji amalitičar pokušava da razume materijal koji je pacijent doneo na seansu.1926e je napisao:Kada ste pronašli pravu interpretaciju, predstoji vam novi zadatak.Morate sačekati pravi trenutak u kojem možete preneti pacijentu svoju interpretaciju, sa izgledom da oma bude uspešna.Učinićete veliku grešku ako sručite interpretaciju pacijentu u lice čim ste je pronašli..U početku se interprwetacija smatrala procesom koji se odvija u analitičaru,, no kroz vreme analitičari su sagledavajući odnos sa pacijentom na sve širi način objašnjavali proces odnosa u terapiji te se svse više vodilo računa o formi u kojoj analitičar daje pcijentu svoje komentare i objašnjenja.To je dovelo do upotrebe termina interpretacija, u literaturi posle Freuda, kojim se više ističe šta anlitičar kazuje pacijentu nego šta on razume od materijala koji dobije.Danas se taj termin koristi da opiše pojedine aspekte analitičarevog komentara. Umeće interpretiranja koje se zahtevalo od analitičara dobilo je više smisao veštine uspečnog verbalnog intervenisanja posebne vrste ,nego veštine razumevanja nesvesnog značenja pacijenbtovog materijala.U povodu toga Fenichel 1945 a objašnjava interpretaciju kao nešto što pomaže nesvesnom da postene svesno imajuci uga u momentu kada ono izbija na površinu.  -sandler 154 stramna- 
Do 1923 g pod suštinom interpretacija podrazumevalo se razumevanje dubljeg nesvesnog materijala koji vodi poreklo od svesnih sadržaja.Posle 1923g sa stanoviđta strukturne teorije isticana je uloga organizovanog dela ličnosti –ega-u iznalaženju kompromisa izmedju nagonskih poriva-id-diktata svesnog i ideala-superego-i spoljne realnosti .Interpretacije se vide kao nešto što se upućuje ka pacijentovom egu te je neophodno uzeti u obzir snagu i slabosti ega.Analitičar je tako primoran da predvidi efekat onoga što želi da kaže.Loewenstei 1951 je pisao da su prave interpretacije one koje dovodoe do uvida.Da bi to ostvario analitičar mora spoznati pacijentove misli, osećanja, reči i ponašanje..Prema Arlowu 1987 Interpretacija nije jednokratno doživljeno iskustvo.To je proces koji se odvija u logičnom sledu.Analitičar interpretira dinamički uticaj svega što doprinosi pacijentovim nesvesnim konfliktima.Analitičar pomaže pacijentu da spozna kako dinamika njegovih asocijacijasvedoči o uticaju mnogih sila u konfliktu pacijentovog psihizma.Stoga, proces interpretacaija može da potraje u dužem vremenskom periodu , u kojem analitičar na odmeren način i odgovorno prati dinamički medjusobni uticaj želje i odbrane i krivice na svakom nivou interpretacije. sandler 158
U grupi kao i u individualnoj analizi terapeut koristi interpretacije kao mogućnost da poboljša i produbi komunikaciju.Interpretacije u grupi usmerene su prema grupi kao celini, prema subgrupama i prema pojedincu u grupi.
Terapeut u grupi vrlo oprezno prati tokove dogadjanja i isčekuje da nesvesna fantazija bude deo svih članova grupe kako bi dao grupnu interpretaciju. Terapeut u grupi živi sa grupom, prožima se njome, pokušava da predvidi značenje onoga što se desava  i relevantnost  ovog značenjeFoulkes.Bion je o tome rekao čekaj i vidi... Zbog toga će interpretacija imati pozitivan odjek jer je aktivnošću terapeuta clan grupe pripremeljen da primi interpretaciju u protivnom interpretacija nece imati odjeka. i pacijent se oseća bespomoćnim. Zalom pravi poredjenje uvremenjene interpretacije i dobro upakovanog poklona.Interpretacija koja objedini u sebi na pravi način prihvatanje i uzajamno poverenje grupe i terapeuta , jednostavnost govora, i uvremenjenost ima šansu da bude lepo upakovan poklon za pacijenta kojeg ce ovaj ne samo primiti, vec i otpakovati, ispitati i istražiti.Tako je interpretacija koja je objedinila sve ove elemente otvorila sebi put do grupe.Grupa je stoga čuje i prihvata ugradjuje je u u svvoj unutrašnji svet i samo kao takva može imati odjeka u bude primenjena u svakodnevnom životu.
Interpretacija nosi u sebi ideju , ili duže prisutnu spoznaju o dinamici grupe.Kada terapeut osvetli u sebi ideju, postavlja se pitanje kojim jezikom će saopštiti interpretaciju.Veoma je važno da vodimo računa o složenosti reči koje izgovaramo  jer one ne smeju prevazilaziti spobnost pacijenata da ih razumeju..Dobar voditelj govori onako kako stvari dospevaju do njega jezikom koji teče medju članovima grupe.Foulkes.Interpretacije mogu biti date na opisnom ili meforičnom nivou.Možda je lakše reći metaforično jer na taj način napetost bude manje provocirana..Metafore mogu biti stvorene na licu mesta od starne terapeuta ili članova grupe.
O tome da li će terapeut dati interpretaciju grupi kao celini, ili pojedincu zavisi od nivoa u kome se grupa nalazi.K.Konig je o tome govorio da obraćanje individui u grupi može biti odgovarajuće ukoliko je u obzir uzeta cela grupa.Isto tako terapeut može obraćajući se individui ići korak po korak ka grupi,što u nekim situacijama bude korisnije od toga da se grupi da interpretacija a da grupa nije za to spremna.Možemo reći da interpretacija u grupi imaju svoj jezik, sadržaj, vremem usmerenost i dubinu. Kada se svi ovi elementi uzmu u obzir mterapeut mora voditi računa da ima na unu kada interpretirati, sta interpretirati i gde na kom mestu ukazati na ono sto može biti veoma značajno.Terapeut stoga mora biti veoma pažčjiv i usmeriti svu svoju pažnju na tok dogadjanja  u grupi jer samo kroz ovde i sada interpretacija će predstavljati centralni deo procesa u grupi. Glavni cilj prema Foulkesu, je produbiti komunikaciju, uklanjući otpore i odbrane, analizirati transfer i biti u kontaktu sa kontratranserom.Analizirati transfer, znači odgovoriti na pitanje šta interpretirati.Transferna interpertacija upućuje pacijenta na realnost, i tako mu daje mogućnost da odustane od trasfernih očekivanja a samim tim motiviše članove da vide odnose u grupi na nov način i da tako isprobaju nove načine ponašanja.Transferna situacija dovodi članove grupe u situaciju da moraju proživljavati teškoće, teskobe, i sukobe prošlosti u sadašnjim situacijama i sa sadašnjim aktuelnim objektima u grupi.To je teškoca kako za člana grupe, tako i za terapeuta jer su to temeljna mesta u grupnoj analizi i od njihovog razrešenja zavisi uspeh terapije.Koliko je važan transfer, toliko je važan i kontratransfer jer oba odredjuju interpretaciju.Ako razumemo oba procesa omogućićemo članovima grupe novu spoznaju spoljašnjeg sveta na novi i kvalitetniji način.Terapeut svojom spoznajom procesa u grupi, interpretacijom, čini da grupni proces bude dinamičan jer ga svojim razumevanjem usmerava.Ukoliko je terapeut nesiguran može doprineti nepokretnom kontratransferu i na taj način stvoriti monotoniju uvek istim interpretacijama, što govori o kontratransfernom otporu koji terapeut mora da razreši i omogući dalji napredak toka terapije.
Stvarni značaj interpretacije leži u njenom dinamičkom potencijalu koji vodi promeni ravnoteže izmedju nagona i odbrana.Na taj način mu se ukazuje na manevre koje koristi  u borbi sa bolnim osećanjima koja se javljaju u njegovom konfliktu. Terapeutska interpretacija je samo ona, koja članu grupe daje sredstvo sa kojim on nešto može da uradi.Ako ovoga ne bi bilo, onda bi interpretacija bila intelektualna igrarija, koja može biti i čtetna po pacijneta.

KONFRONTACIJA U GRUPI

Konfrontacija suočava članove grupe sa njihovim ponašanjem, i zbog toga može biti opasna jer sama po sebi, kao takva nosi agresivne elemente, i može pobuditi kastracione i separacione strahove.Posebna opasnost od konfronatacija je kada nastaju iz kontratransfernih problema terapeuta.

KLARIFIKACIJA U GRUPI

 

ACTING OUT

Acting out ima veliki broj značenja, ali od svih bi on bio tretiran kao važeći oblik otpora- SANDLER 137- koji je moguće analizirati.Ova definicija je do sda veoma proširena te ovaj termin danas obuhvata čitav niz impulsivnih, antisocijalnih ili opasnih postupaka, ali je konstatovano da su nesvesno determinisani specifični postupci acting outa izgleda, njegova jedina zajednička oznaka.Freud je u svome članku Sećanja, ponavljane, prorada 1914 g.govorio da se pacijent ne seća ničega od onoga što je zaboravio i potisnuo ali on to odigrava.Pacijent to reoprodukuje ne kao memoriju, već kao radnju.on to ponavlja, ali ne zna da ponavlja....primer...pacijent se ne seća kako se ponašao prema roditelju ali se isto ponaša prema terapeutu....Freud je povezivao actin out kako sa transferom tako i sa otporom rekavši da je acting out isto što i transfer kada pacijent ponavlja prošlost jer u to uvlači ličnost terapeuta...kada se pacijent zaljubi u terapeuta.Medjutim Freud je govorio i o tome da što je veći otpor acting out će će sveobuhvatnije zanemiti sećanje, jer što je transfer neprijateljskiji ili nedopustivo intenzivan, i stoga se javi potreba za potiskivanjem sećanje uzmiče pred acting outom..U okviru analize transfer ima ulogu sprovodnika za acting out  i to može da bude jedini način kojim potisnuti materijal nalazi put ka povrčini.Freud 1920..je gopvorio o tome šta je to što pacijnet iznosi acting outom.On time ponavlja sve sve što je vec krenulo iz izvora potisnutog u njegovu jasno ispoljneu lišnost a to su njegove inhibicije , labavi stavovi i patološke karakterne crte.On takodje ponavlja sve svoje simptome tokom terapije. 1914.g. Analitičari su tokom svih ovih godina posle Freuda, imali niz svojih razmišljanja o acting outu i zanimljivo je i to da su došli do zaključka da svaki analitičar može ferifikovati acting out prema sopstvenom razumevanju što daje jednu fleksibilnost kako razumevanju tako i primeni u terapiji.
No, ipak se pojam acting outa odnosi na mentalne sadžaje koji se tokom terapije pojavljuju na površini kao jedina mogućnost oživljavanja potisnutog materijala koji je sada, u terapiji, dostupan.Ovi se sadržaji ispoljavaju kao vidovi transfera, a ispoljavaju se ponašanjem a ne sećanjem.U tom smislu se acting out može smatrati otporom razvoju transfera...SANDLER 147..Isto tako acting out se može smatrati komunikacionom funkcijom u terapiji te da ima onu ulogu koja može da koegzistira sa otporom..sandler..
Isto tako acting out može da objasni način na koji se prezentuju aktivnosti kao i ponašanje a proističe iz ličnosti pacijenta jer kako je rekao Hartman 1944 izvestanb broj ljudi imaju aktivno socijalno ponašanje koje koje ne predstavlja racionalnu aktivnost vec  acting out., a ta su ponašanja manje više odraz neurotičnog  u odnsou na socijalnu realnost.U takvom acting outu pacijneti ponavljaju infantilne situacije u pokušaju da koriste svoje naučeno socijalno ponašanje kako bi rešili svoje intrapsihičke konflikte.
Za terapeuta je vredno ako shvati acting out kao zamenu za sećanja i iskoristi to u u terapijksom procesu kroz interpretacije kako bi mu pomogao da stekne uvid u onaj deo svoje patologije koji ga sputava u njenom razrešenju.U grupnoj analizi acting out nije nužno odbrambena manifestacija.Kako acting out u grupnoj analizi predstavlja neverbalnu komunikaciju ako je dobro prepoznat i iskorišten on vodi uvidu i integraciji članova grupe.Važmo je tokom grupnog procesa analizirati acting out i ne sprečavati ga jer on poručuje šta se dešava u nesvesnom člana grupe, što može biti od presudnog značaja.Razumevajući acting out terapeut pomaže da se zabranjeni impulsi iz kojih prodiru libidinozni i agresivni porivi agiraju i na taj način smanje dodatne anksioznosti.

UVID 
 Zilboorg je rekao 1952, da se uvid nalazi medju nejasnim pojmovima koji imaju klinički značaj i koji stvaraju najviše zabune. ali Poland 1988 daje komentar da uvid povezuje prošlost i sadašnjost , sadržaj i proces, u jedno mentalno jedinstvo koje ne može dobro predstavljati logičnim rezonovanjem i teorijom.Analitičar ne može da pruži uvid , njegove interpretacije mogu da daju novo znanje novo emocionalno isklustvo ali pacijnet mora da asimiluje znanje i iskustvo da bi proizveo uvid.
Analitičari su imali potrebu da odrede razliku izmedju emocionalnog i intelektualnog uvida, te da se ta razlika može napraviti uvidom u analitičku tehniku.Intelektualno znanje gledanja na uzroke poremećaja ne daje mogućnost asimilacije znanja i iskustva, dok emocionalni uvid upravo daje tu mogućnost.U ovome je neophodno razdvojiti pojam emocionalnog uvida od pojma izlečenja, jer  uvid koji  donosi promene je delotvoran , ali nije dovoljan za izlečenje.No, bez obzira koliko mnogi analitičari msatraju da intelektualni uvid nije naročito bitan, jer su intelektualni elementi samo za sebe nedovoljno, sve se viče uvažava uloga kognitivnih procesa, koji učestvuju u stvaranju uvida..Barnett 1978Bush 1978.Graz 1990 smatra da svaki novi deo uvida koji pacijnet stekne prati važan iskustveno stečeni uvid u realnost tako je ego odraslih u stvari sposoban da svesno i voljno upravlja instiktima suzdržavajući ih ili oslobadjajući.
Možda je Sandler u jednoj raspravi na panel diskusiji 1976 g ukazao da Sticanje uvida putem analitičarevih intervencija dovodi do reintegracije i stvaranja novih aspekata psihičke organizacije .Posledica prorade je da ovaj uvid mođe da postane automatski to jest može da vodi ka predsvesnoj inhibiciji predhodnih načina funkcionisanja.Posmatrajuči na ovaj način, postizanje uvida vodi strukturama uvida tj ka postojanim unutrašnjim odnosima koji se momogu koristiti za modifikovanje i kontrolisanje ranije usvojenih načina funkcionisanja.To obuhvata i promene unutrašnjih objektnih odnosa.sandler 174.
U stvari možemo reći da terapijska promena kod pacijenta kod kojeg je došlo do sticanja uvida zavisi od postojanja strukturisanog, organizovanog, i afektivnog okvira u koji pacijnet može uspešno da smesti sebe svoj subjektivni doživljaj sebe i drugih  Sandler 174-5

PRORADA

Do sada smo imali priliku da pratimo kako kroz  grupno analitički tretman može doći do trajnih promena u pacijentu, a samim tim smo videli da sve do sada rečeno nije dovoljno da bi do promene došlo. 
Ako se vratimo literaturi i Freudu, koji je prvi upotrebio reč prorada, u svom delu Studije o histeriji- 1895d- ali je taj termin sasvim različito upotrebljen u članku Sećanje, ponavljanje i prorada-1914g-.Po njemu cilj tretmana je bio da tokom terapije prizove u sećanja patogenetski traumatski dogadjaj kao i abreakciju zaustavljenog afekta koji je pratio taj dogadjaj. Freud je o u vezi toga rekao..Pacijentu se mora dati vremena da bi bolje upoznao otpor koji je sada saznao, da ga proradi i nadvlada, nastavljajući da se brani od njega analitičkim radom, a tek kada otpor dostigne vrhunac, analitičar i pacijent mogu da otkriju potisnute nagonske porive koji su hrana otporu.Prorada otpora je zahtevan zadatak, ali   proizvodi najveće promene u pacijentu. U vezi toga Freud 1914d je govorio da, je prorada   neophodan rad u savladavanju otpora  koji nastaje usled tendencija nagonskih poriva da se prazne po uobičajenom modelu.Prorada je proces koji zahteva demonstraciju pacijenta stalno istih stvari u različito vreme ili u različitim odnosima. 
Razvojem  psihoanalize, 
razvijalo se i tumačenje otpora te sam ja izabrala Greenso’ovo tumačenje jer sam ga doživela kao tumačenje koje se značajno odnosi na proradu u grupnoj analizi.
Naime, Greenson je 1965b i 1966 govorio o tome da u središte psohoanalitičkog rada treba taviti uvid i promenu, jer pacijent pacijent mora najpre steći uvid , jer je cilj prorade da uvid postane delotvoran, jer kao takav obezbedjuje značajne promene u pacijentu.Prorada je u suštini ponavlajnje , produbljivanje i proširivanje analize otpora.Tako je ovaj autor, uputio na to, da je analitički rad taj, koji vodi od uvida do promene ponašanja, stava i strukture i da se on zove  rad prorade.Elementi ovog rada su prema ovom autoru sledeći
a.ponavlajnje interpretacija, naročito analize transfernih otpora.
b.razbijanje izolacije afekata i impulsa iz iskustva i sećanja.
c.širenje i produbljivanje interpretacija, otkrivanje višestrukih funkcija i determinanti različitih predhodnih radnji i derivata jednog dela ponašanja.
d.rekonstrukcija prošlosti koje stavljaju pacijenta i druge značajne ličnosti iz okruženja u životnu perspektivu ,tu se ubrajaju rekonstrukcije predstava o sebi u raznim periodima iz prošlosti.
e.Promene u reagovanjima i ponašanje koje olakšavaju i omogućavaju pacijentu koji je bio inhibiran da oproba neke načine reagovanja i ponašanja u vezi sa simptomima i objektima koje je do tada smatrao opasnim.Pacijent obično najpre proverava novo ponašanje u analitičkoj situaciji , a zatim u spoljnjem svetu.Novo ponašanje će biti manje iskrivljnei derivat od onog iz infantilne prošlosti.
 Rayvijanjem psihoanalize menjao se i stav prema proradi.Neki su autori pisali da o neuspehu da se prorada istinski spozna.no, Sandler-1983- izražava gledište da ne postoji potreba za ovim terminom.No,on se i dalje široko koristi i dosta uspešno tretira  kao osnovni psihoanlitički pojam.Prema ovom autoru treba ga zadržati kao deskriptivni klinički pojam.To podrazumeva rad na tome da se savladaju otpori.Ali, ako se oni i ne savladaju tj ako pacijnet ne uspe da se promeni nakon datih interpretacija, stečenog uvida, a za to mogu biti i neki drugi činioci odgovorni, a ne otpor.
I na kraju psihoanalitičari smatraju da je prorada važan činilac , neki suštinski činilac u psihoanalitičkog procesa , ali su interpretacije, te sticanje uvida jednako važni, te neki daju tome prednost.    

Terminacija u grupnoj analizi   

Terminacija egzistira kao skup fantazija i osećanja kpka postoje izmedju članova grupe i terapeuta.Početak terminacije praćen je intenziviranjem osećanja, a kao terminacija budi amabivalentna osećanja , jer se javljaju mešavina tuge i radosti kao kod svih separacija-F Pezternel.-te ljutnje i zadovoljstva a onda opet otvorenih konfrontacija i sve u cilju prevazilaženja bolnih osećanja.Terminaciju možemo posmatrati kao dualitet iskustva smrti i radjanja kroz paralelizam praćrnog aktom radjanja kojim se završava zaštitnička faza u materici, i simbol smrti, kao vraćanje u matericu.U kontekstu prema M.Mahler1968- zabeležila je Dina Wardi -1989-materinska iskustva o dualitetu emocija su s jedne strane male radosti za novorodjenče a sa druge  strane žalost za izgubljenim.Uzimajući ovo nu obzir grupa je vidjena kao simbol materice koja gaji i hrani, omogućava rast i koja na kraju je razarajuća i izbacuje u svet.
Paralela izmedju terapeuta i pacijenta u osećanjima ambivalencije i dualiteta prilika je za separaciju.Prema Kauffu-1977-koji citira M.Mahler-1968- postoji paralela izmedju člana grupe kao celine te procesa dečijeg odrastanja.Proces počinje normalnim autizmom prolazi kroz separaciju- individuaciju.McGee i saradnici-1972- ukazuju na to da je terminacija najsloženiji i najteži proces za člana grupe i koja provocira osećanje odvajanja, gubitka, ljubomore, uzaludnosti, zavisti, zanemarivanja, ljutnje, ljubomore, konfuzije bespomoćmosti i osećanje terora smrti.Terminacija se može posmatrati kao integracija unutar grupnog matriksa a Rank-1959-Ekstein-1965 i Kauff-1977-sugeriraju da terminaciju treba posmatrati i razumeti kao kontinuirani proces unutar celokupnog terapijskog doživljavanja koji je ugradjen u terapijski proces od samog pošetka.U terminaciji dolazi do rekonstrukcije grupnog procesa i različita iskustva se tada ponavljaju u kondenzovanoj formi.Svaka individua gubi drugu individuu i terapeuta.Ovo budi osećanja bespomoćnosti zajedno sa nesigurnišću u to šta donosi budućnost i kao rezultat može doći do dezintegracije grupe sa kojom je svaki član do tada bio u bezbednom okruženju.Isto tako terminacija stvara balans emocija koja su ranije doživljena ,a intenzivirana su u fazi terminacije.To obebedjuje mogućnost da članovi grupe pored uznemirujućih emocija dožive toplinu i bliskost.
Terminacija se može odvijati kroz terminaciju cele grupe, pojedinih članova te terminaciju vodje.Za terminaciju cele grupe Foulkes-1975- i Zalom- 1975- kažu da je ona specifična, planirana i usmerena.
Kriterijumi terminacije se odnose na to, da je individulani proces i da svaki pacijnet ima različite načine završavanja rada u grupi, što zavisi i od strukture ličnosti ali i od toga kako je grupa vodjena i načina na koji se svaki pacijnet uklopio u grupni proces.Za većinu autora postoje kriterijumi koje se koriste za otpočinjanje terminacije a to su.a.redukcija simptoma.b povećanje uvida.c.dostizanje cilja.d.pozitivne promene u spoljnjem životu.e.razrešenje transfernih doživljaja.
Prema Brossu-1959- i Zimmermanu-1096-kriterijumi terminacije su evaluacija članova grupe i spremnost da napuste grupu te način na koji dozivljavaju vreme pauze u toku koje nema ssatanak.
Vreme završavanja grupe je neprecizno a prema Foulkesu- 1064- pacijneti često odlažu terminaciju i podcenjuju sopstvenu mogućnost da funkcionišu bez terapije.Po njegovom mišljenju važno je proceniti i prepoznati optimalnu tačku jer ako se ona propusti biće mnogo vremena potrebno da se ona nadje.
Proces terminacije
Zahteva rad na osećanjima gubitka povezanog sa separacijom od emocionalno značajnih osoba.Pod pritiskom kada se suoče sa definitivnim krajem grupe, članovi grupe anaticipiraju gubitak misleći i razgovarajući o tome, te kroz te misli o separaciji uče separaciju jedni od drugih, asocirajući ranija isklustva.Pacijneti će podneti separaciju u zavisnosti od mnogih faktora kao što su stepen njihove patologije pa način kako su doživeli ranije gubitke.Terapeut ima veliki značaj od njega umnogome zavisi kako će se ovaj problem rešiti a u zavisnosti od toga kaku je grupnu kulturu negovao.Prema Knauffu-1977-priroda i iskustvo rane separacije od majke uslovljavaju iskustvo terminacije odraslih.
Terminacija je kao tugovanje sa sličnim doživljavnjima .Rad žalosti uključuje internalizaciju izgubljenog objekta kroz žalovanje.U kontekstu ovoga možemo reći da objket koji se oplakuje ja grupa kao imago majke, i sve ono što ona predstavlja u svesti članova grupe  ato su osećanja ljubavi, dobrote i sigurnosti.Za članove grupe sve može biti izgubljneo kao posledica neobuzdanih pohlepa i razornih fantazija usmerenih na grupu, što budi bojazan od zastrašujućeg roditeljskog kažnjavanja.
Terminacija grupe neprestano budi fantazije gubitka i kroz ponovno doživljavanje gubitka i osećanje tuge izgradjuje se unutrašnji svet.Tako osoba koja tuguje čini napore da taj svet ponovo integriše.Time jačaju mogućnosti postizanja unutrašnje sigurnosti koja se ne postiže odjednom već u talasima.U procesu rekapitulacije modela ranijeg ponašanja, iz ranijeg perioda, članovi grupe rade na traumatskom materijalu u relaciji loša i proždiruća majka- dobra i uzbudjujuća majka.